ANDREJ KONOPEK Šaman metamorfnih prikaza izrazite osećajnosti

Umetnik Andrej Konopek (1987) dramatično sintetiše apstraktne i figurativne forme stvarajući bizarna stvorenja koja lutaju po snovima i istražuju sopstvenu svest, čačkajući vešto i podsvest posmatrača. Oni trče, skaču, rastežu se po nigdinama nedokučivog ne bi li, u plesu spoznaje, postigli savršenu harmoniju doživljenog. Iako na tragu medijale, on ne sledi nasleđeno već nadograđuje neumorno postavljajući pitanja umesto očekivanog davanja zaključaka.  Dosad je pripremio 12 samostalnih izložbi u Srbiji i inostranstvu.Njegovi radovi se nalaze u raznim privatnim kolekcijama u Srbiji, Švedskoj, Americi, Austriji i Belgiji.

Mnogim umetnicima beli papir ili platno izazivaju nervozu – šta ili ko može vas da uznemiri?

– Beli prostor papir ili platno mi nikako ne donose nervozu, upravo je suprotno, javlja mi se veliko uzbuđenje kao da se spremam na put, ali to i jeste put s kojeg vratim pun album slika.

Da li svakodnevno stvarate ili kad dobijete inspiraciju? Kako izgleda trenutak kad uzimate olovku, tuš ili četkicu u ruke?

– Da, svakodnevno radim, mada rad ne mora uvek da bude produkcija – nekad je to prosto mentalni proces, ili prepoznavanje potencijala koje nose u sebi određene ideje ili zamisli. Uglavnom, to je nekakva vrsta ravnoteže i unutrašnje jasnoće koja osvetljava pravi put, otprilike kao da sam pas tragač koji njuši put do nečega, samo što ja ne znam šta je to nešto već se otkriva samo usput.

Spadate u relativno mlade a uspešne umetnike na domaćoj sceni – da li postoji savet koji ste dobili od nekog starijeg kolege/koleginice kojem se rado vraćate?

– Mislim da je savet koji sam najviše puta čuo – samo radi, doći će samo. U suštini, taj je savet i najrealniji jer je lako posrnuti i odustati ako se nema dovoljno sredstava za životnu opskrbu. Naravno, mislim da je ujedno takav savet i najuniverzalniji jer svaki čovek je zaseban sklop pa bi drugi saveti možda bili i previše lični. Univerzalni saveti pak uvek imaju najviše prostora za interpretaciju i mogu se slobodno sprovoditi a sloboda mislim da pruža najvise benefita u razvoju duha i, naravno, poetike stvaraoca.

Likovi koji predstavljate retko kad miruju, uvek je prisutan taj neki pokret, nemir, komešanje – o čemu pričaju među sobom?

– Moja pažnja je usmerena na pokretačku silu, sok ili medijum, etar, nema ništa što je odvojeno u univerzumu, sve ima poseban karakter odnosa. To nisu likovi s ličnim elementima. nisu ljudi ili neke bajkovite prikaze, oni su tu u ulozi intenziteta ili vrste transmisije energetskih naboja i potencijala.

Kao, na primer, sila koja je potrebna da bi se iz nečeg, naizgled uspavanog, stvorio novi život, taj nevidljivi sok koji deluje na procese, informacija koja se prenosi da bi se određeni prirodni programi pokrenuli.

Vaše reči su da „mrak oslobađa svetlost“ – od kojih metoda je sadržana vaša borba protiv sopstvenih mrakova?

– Pitanje je koliko je ko kadar da se susreće sa sopstvenim preprekama, svako spoticanje nosi potencijal ne spoticanja.

Mrak je samo reč korišćena da se premosti svetlost, mrak i ne postoji, to je samo ideja koja kad nestane ostane samo svetlost.

Metod može biti jednostavan a ujedno i najteži a to je sagledavanje stvari kakve stvarno jesu bez ličnog u njima. Lično je uvek prepreka jer zaslepljuje lično u nama; uvek traži da bude posebno i izuzeto svega, a ako znamo da je sve spojeno u jednosti i stvoreno iz jednog izvora, onda lično nema više tu dominantnu snagu.

Šta vas, kao umetnika, čini srećnim?

– Ako pričam samo o slici, onda je to trenutak kada slika oživi. To se ne dešava često, što je osećaj da je slika više živa – to je za mene znak da sam se više približio izvoru.

Koja osobina, ili više njih je, prema vašem mišljenju, bitna da je poseduje umetnik?

– Ne vidim umetnike nimalo drugačijama od drugih, tako da ne mogu reći ništa o osobinama umetnika, znam samo o svojim osobinama, mada i za njih ne garantujem.

Mozda jedino da se krećemo u pravcu boljeg čoveka.

Da li su vam bitne reakcije publike koje izazivaju vaše slike i kako se nosite sa situacijama u kojima možda one nisu tumačene na način na koji biste voleli?

– Zanimljivo mi je, recimo, kad neko iznese svoju priču u odnosu na moje radove – to su sve neki uglovi a uglova je bezbroj i nije neophodno da odgovaraju mom uglu jer moj ugao je samo jedan od mnnogih koji se prirodno nastavlja na neki drugi, tako da viđenje publike je rast slike u svom untrašnjem unirezumu, ona nastavlja da živi i nadograđuje se kroz kroz druge oči.

Svoju umetnost uspeli ste da plasirate van granica naše zemlje. Kakva su vam iskustva sa stranim galerijama i kolekcionarima?

– Novi ljudi i nova iskustva olakšavajući su za umetnika da ima raširenu publiku iz jednostavnih razloga veće mogućnosti plasiranja radova, naravno uvek je lepo otvarati nova polja.

Rečji, profesionalizam.

Na čemu trenutno radite?

– Čini mi se da uvek radim na istoj stvari koji mi se prikazuje u svim svojim različitostima, ja pohađam sopstvenu školu gde sam i učenik i učitelj.

Kada bi se pogledao razvojni put slikara, sve je, u stvari, ista slika, beskonačno vraćanje, slika je za nas put u istinu.