BUDIMIR DIMITRIJEVIĆ Skromni čuvar relikvija budućnosti

Beogradski umetnik Budimir Dimitrijević (1971) svoju karijeru je započeo kao grafičar da bi svoja interesovanja proširio i na slikarsko platno. Dosad je imao 13 samostalnih izložbi a učestvovao je u preko 100 kolektivnih izložbi u Srbiji i inostranstvu. Prepoznatljiv po retro maniru koji neizostavno izaziva setu zbog minulih vremena, neštedimice koristi fantastične elemente da bi spojio prošlost i budućnost, moguće s nemogućim,. Njegov Singidunum jezdi na leđima kornjače po Ušću a mladenci plove iznad Beograda u korpi koju po vazduhu nosi ogromna kućica od puža. Njegove priče su lične a junaci  ozbiljni u svojoj nameri da nas sačuvaju od subverznivne praznine svakodnevice i lansiraju u paralelni univerzum Budimira Dimitijevića.

Komentarišući vašu magistarsku izložbu „Porodični album“, Nikola Kusovac vas je uporedio s  Vojem Stanićem i Emirom Draguljem – da li ste imali neke uzore kao mlad umetnik?

– Za vreme mojih studija na akademiji bilo je nekoliko sjajnih izložbi u Beogradu koje su na mene ostavile veliki utisak, što je svakako bitno za mladog umetnika – da ima neki uzor ili motivaciju za početak usavršavanja i traženja svog ličnog pečata. Pored izložbi slika Voja Stanića i grafika Emira Dragulja ne bih zaobišao ni izložbe čeških i slovačkih grafičara sa Albinom Brunovskim na čelu, koje su u to vreme održane u nekadašnjoj galeriji Grafičkog kolektiva na Obilićevom vencu. Spoj priče i tehnike na tim grafikama je mene motivisao da usavršavam u tom smeru svoju likovnu poetiku. Posebno mi je drago što sam mnogo godina kasnije u saradnji s dragim prijateljima realizovao ideju da posthumno obeležimo stvaralaštvo svog najomiljenijeg grafičara Albina Brunovskog izložbom u grafičkom kolektivu koja je bila sastavljena od njegovih grafika u vlasništvu raznih beogradskih kolekcionara pa i moje Albinove grafike bile su takođe na toj izložbi. Dakle, na istom mestu odakle je i potekla moja fascinacija njegovim magičnim grafikama odužio sam se umetniku koji me je inspirisao kada sam bio mlad student, što mi je posebno drago.

Pre dve decnije ste usavršavali grafiku u grafičkoj radionici Pjera Spalajkovića, kakva vas sećanja povezuju s tim periodom?

– Vreme baš brzo prolazi, ali nikad neću zaboraviti taj lepi period boravka od mesec dana u Francuskoj, gde sam imao sjajnu priliku da o grafici naučim mnogo više nego što se može naučiti na Akademiji, a ta znanja sam stekao u velikom ateljeu sjajnog grafičara Pjera Spalajkovića. Pjerov atelje bio je smešten u idiličnom zamku 80 kilometara od Pariza u malom mestu Isle Sur Sereine (ostrvo na reci Sereni) u jedinstvenom okruženju onih starih lepih francuskih seoskih zgrada, žitnih polja, farmi i zdrave prirode. Pjer je svoj atelje prilagodio celom procesu rada tako da bude za samog grafičara što više olakšan i efikasniji pa je i sam bio inovator za neke grafičke mašine koje je osmislio i napravio pošto je u ranijem periodu radio velike tiraže grafičkih otisaka za poznate svetske galeriste, kolekcionare i umetnike – između ostalih i za Salvadora Dalija. U tom divnom i inspirativnom okruženju napravio sam nekoliko grafika i isprobao taj usavršen proces izrade i štampanja grafike. Čak sam tada imao i intervju za lokalne novine i upoznao divne ljude raznih struka. Čitav taj period u Francuskoj je za mene kao završenog studenta takođe bio obogaćen posetama brojnim pariškim muzejima i galerijama gde sam mogao da se uživo divim slikama starih majstora koje sam dotad gledao samo u enciklopedijama i monografijama pa je to bio važan momenat da vidim i naučim nešto novo te kasnije primenim u svojim grafikama i slikama.

Osim grafika, radite i ulja na platnu – kako se odlučujete koju ćete tehniku primeniti?

– Da bih stvorio neku sliku, potreban mi je neki predložak za nju. To je obično skica, crtež ili neka fotografija na osnovu koje stvaram sličan likovni motiv na belom platnu. Počinjem od klasičnog crteža na platnu kojim stvaram konstrukciju pa onda preko toga radim prvi grubi monohromni sloj svetlo-tamnog. Svaki sledeći sloj je koloritski i korektura osvetljenja i senki kao i finijih detalja. Trudim se da izbor tehnike sledi funkciju ideje pa mi je nekako uljano slikarstvo na platnu najpodesnija teknika za realizaciju mojih ideja koje sam radio takođe i na grafikama. U slikarstvu najviše koristim četkice raznih oblika i veličina a mnogo ređe špahtlu za efekte debljih slojeva boja ili sunđer koje upotrebljavam za neke vizuelne efekte ili premaze lazurnih boja preko već postojećih boja. Ja sam se svakako opredelio za štafelajno slikarstvo i slikanje uljanih slika na platnu u slojevima boja do konačnog izgleda.

Vaše slike prepoznatljive su na prvi pogled, ali uvek drugačije – kako umetnik da stalno stvara nešto novo i izbegne dosadu repeticije?

– Samo strah od novog donosi dosadu repeticije. Lepo je biti ušuškan u zoni komfora i raditi stvari uvek na isti način, ali to i nije napredak već stagnacija. Sliku treba posmatrati kao neku slagalicu. Ona je sastavljena od raznih delova koji se mogu pojedinačno menjati. Na taj način krajnji rezultat donosi uvek nešto novo i nesvakidašnje. Naravno, treba održati i prepoznatljivost umetnika. Možemo menjati motiv inspiracije, izbor podloge za sliku, izbor boja i slikarske tehnike, ili pak pribor koji koristimo za slikanje, tako da uvek menjanje jednog dela slagalice dovodi do menjanja konačnog izgleda završene slike.

U vašim slikama su sublimirane tanane niti lične poetike i perfektno odrađen zantski deo – kako dolazite do ideja šta ćete prikazivati?

– Ideje su svugde oko nas a mene može da inspiriše neka slika, film, knjiga ili apk naslov ili pojam na osnovu čega poželim da prikažem svoju likovnu interpretaciju. Danas je lako klikom na dugme na tastaturi dobiti sve informacije o nekoj temi koja nas zanima pa tako svoju ideju možemo da realizujemo prikupljanjem svog potrebnog materijala, što je od veoma velike koristi vizuelnim umetnicima za formiranje izgleda njihove slike.

Koliko traje taj period od ideje do realizacije i kako najčešće izgleda?

– Nemam neki tačno određen period od ideje do realizacije pošto taj proces zavisi mnogih okolnosti. Bitnije mi je svakako da se ideja i realizacija povežu jednog dana. Može taj period da potraje i godinu dana, mada nema pravila. Bitno je da dođe taj pravi trenutak realizacije ideje. Njena materijalizacija ne mora biti savršena u startu jer se ona može i usavršavati u sledećim slikama što može da podrazumeva menjanje formata, kompozicije, detalja na slici, kolorita, osvetljenja, itd… Ideje ponekad zabeležim u vidu neke skice, crteža pa one odleže neko vreme kada ih izvadim i onda sagledam drugim očima pa tada odlučim da li ću da ih realizujem kao grafiku ili uljanu sliku.

Čest motiv na vašim slikama su letelice i autmobili – šta oni simbolizuju?

– Kretanje predstavlja energiju i osvajanje novih prostora a letelice i automobili na mojim slikama su personifikacija tog osvajanja novih horizonata neprekidnim kretanjem. Dodatno koristim i brodove i podmornice, tako da osvajanje novih prostora ide zemljom vazduhom i vodom da bih potpuno zaokružio tu ideju i simboliku koju za mene te imaju ta prevozna sredstva.

Postoji li neko mesto u vašoj mašti koje vas privlači ali je nedovoljno istraženo?

– Svet okeana je danas još dosta neistražen ali zbog toga mi je zanimljiv i privlači me jer se svašta može otkriti u njemu – od novih biljnih i životinjskih vrsta pa do potonulih brodova i aviona. Mnogo puta sam u detinjstvu čitao Vernov roman „20.000 milja pod morem“ i tako sam zamišljao da imam neku savršenu podmornicu kojom bih bezbedno putovao i istraživao tajne svetskih mora i okeana.

Kakav je vaš stav prema tzv. estetici monstruoznog, toliko popularnoj u savremenoj umetnosti?

– Sve je danas dozvoljeno u umetnosti i ona čak prevazilazi okvire belog platna zauzimajući galerijski ili eksterijerski prostor u vidu raznih instalacija ili performansa. Što se tiče estetike monstruoznog, oduvek je bilo toga u istoriji umetnosti. samo je izbor umetnika da li će biti više jin ili jang. Prikaz monstruoznog potiče iz težnje da se izazove šok i reakcija publike, ali ta monstruoznost ne sme da bude svrha sama po sebi već mora da bude bunt ili prikaz nekog nepovoljnog istorijskog događaja ili negativnih društvenih tendencija po meni samo takva monstruoznost opravdava svoju svrhu postojanja. Uzmimo na primer čuvenu Pikasovu Gerniku koja predstavlja upravo takav primer bunta slikara prema nekom događaju korišćenkem estetike monstruoznog.

Kolika borbena gotovost je potrebna da bi lepota spasla svet?

Lepota je u oku posmatrača pa tako ono što je nekom lepo, nekom drugom je grozno. Na primer, žena u nekom afričkom plemenu može u tom njihovom idealu lepote da isteže svoj vrat gomilanjem metalnih prstenova, da buši donju usnu ili obraze da umeće duge igle ili okrugle drvene ploče, da tetovira kožu i to je ta neka lepota koja je u Africi normalna, a nama zastrašujuća, ali i fascinantna. Zato se danas svi ideali lepog u raznim kulturama u svetu u suprotnosti zbog različitog pogleda na pojam lepog. Lepota ne može da spase svet ako na nju gledamo kao na sredstvo nametanja ili potpunog osvajanja pošto će uvek biti onih kojima se određen ideal lepog neće dopasti. Svako bira svoj ideal lepote i u toj raznovrsnosti je lepota života. Inače bi svet bio zaista dosadno mesto kada bi svi slikari slikali jednu te istu sliku…