DŽEFRI KETRIN DŽONS

Džefri Ketrin Džons (1944-2011) bio je američki umetnik čiji je rad dostigao najveću popularnost počev od kasnih šezdesetih pa do početka ovog veka. Iako je prvo stekao slavu kao Džef Džons i neko vreme je živeo kao muškarac, kasnije je promenio ime i pol te postao Ketrin.

Džefri je diplomirao na Državnom koledžu Džordžije, ali iako s diplomom geologije, bio je zainteresovan za umetnost i divio se radovima Vermera i Rembranta. U želji da nastavi umetničku karijeru seli se u Njujork i ubrzo pronalazi posao crtajući stripove za kuće King Comics, Gold Key Comics, Creepy, Eerie, Vampirella, te Wally Wood’s Witzend. Tada je uglavnom crtao mišićave varvarine, svošbaklere i prelepe žene zanosnih oblina.

Godine 1964. dok je pohađao koledž , Džons je upoznao koleginicu Meri Luiz Aleksander  koja se kasnije proslavila kao pisac scenarija za stripove pod imenom Luiz Simonson. Njih dvoje su počeli da se zabavljaju i venčali su se 1966, a sledeće godine dobili su ćerku Džulijan. Nakon diplomiranja, par se preselio u Njujork, ali se razveo početkom sedamdesetih godina prošlog veka.

Džons je uradio naslovnice i unutrašnje table za Vampirelu, privučen privlačnošću egzotičnr protagonistkinjr tog časopisa, ili zbog snažnog naglaska na seksu i lepim ženama, što su dva teme stalne fascinacije za Džonsa. „Ja sam romantičar i slikar i volim žene… Ženski oblik jednostavno reflektuje svetlost tako perfektno i lepo“, rekao je jednom prilikom.

Nakon što je objavio Spasm, andergraund strip koji je napisao i ilustrovao, i potom preuzeo nekoliko zadataka za stripove za DC Comics ranih 70-ih, Džons je na kraju prezreo mejnstrim stripove. Međutim, napisao je i nacrtao Idyl. sjajno ilustrovan crno-beli strip na samo jednoj stranici za svako izdanje National Lampoon-a od januara 1972. do avgusta 1975. Početkom osamdesetih započeo je novu traku pod naslovom I’m Age za Metal koji je, ako ništa drugo, bio još opskurniji od njegovog prethodnog stripa.

Umetnikov rani rad na stripovima i fanzinima pružio je odskočnu dasku za veliki talenat u nastajanju i brzo je doveo do niza naručilaca koji su radili korice knjiga u mekim povezima, kao i korice i unutrašnje ilustracije za Red Shadows, kolekciju priča o Solomonu Kejnu autora Roberta E. Hovarda, a 1968. i slikanje naslovnice ranije neobjavljenog romana Edgara Rajsa Barouza – I Am a Barbarian.

Druga polovina šezdesetih godina bilo je jedno od zlatnih era stgrip-ilustracije , s umetnicima poput Frenka Frazete, Džejmsa Bame i Roberta Mekginisa na vrhuncu svojih moći. Zbog popularnosti njegovih naslovnica s Konanom, Frazetin rad je bio posebno tražen, tako da su stalno traženi umetnici koji bi mogli da slikaju u Frazetinom stilu. Pošto je mladi Džons bio pod velikim uticajem Frazetinog rada u to vreme, talentovanom mladom južnjaku nije bilo teško da kreira slike naučne fantastike i fantazije koje su odražavale Frazetin stil i likove, iako su obično prikazane u Džonsovom prepoznatljivoj, mračno toniranoj paleti. Upravo zbog ovog ranog rada na žanrovskim mekim koricama knjiga, Džons je, možda malo nepravedno, stekao reputaciju klona Frazete, nečega što je godinama pokušavao da se izvuče iz njegove senke pre nego što ga je konačno odbacio kroz eteričniji i nijansiraniji kvalitet koji je postihao kroz svoj kasniji rad.

Džonson je želeo da bude žensko od najranijeg detinjstva. Suočio se s ovim problemom 1998, kao osoba sa 55 godina, i smogao snage da započne je hormonsku terapiju.

Iz lične zaostavštine umetnice jasno je da se od detinjstva osećala konfliktno oko svog pola, osećajući više afinitet prema nežijem polu nego prema sopstvenoj muškosti. Pošto je odrasla kao proizvod patrijarhalnih pedestih, uz dominantnog oca ratnog heroja, Džonsova nije znala kako da se izbori sa svojom čežnjom da bude žensko, i osećala se stid. Godinama je pokušavala da utopi ova osećanja u alkoholu, ali je o koncu shvatila da je, iako je rođena kao muškarac, iznutra žena. Započela je hormonskuu terapiju 1998. i krenula u novu fazu života kao žena, promenivši ime u Džefri Ketrin Džons. Ipak, ni ova tranzicija nije donela mir ovoj nežnoj, problematičnoj duši, jer je 2001. godine doživela nervni slom koji je doveo do gubitka doma i ateljea. Međutim, na kraju se oporavila i do 2004. ponovo počela da slika i crta.

Jedan od najuticajnijih umetnika fantastike Frenk Frazeta nazvao je Džonsonovu „najvećim živim slikarom“. Bila je nominovana za nagradu Hugo za najboljeg umetnika šezdesetih i sedamdesetih a 1975. nominovana je za Svetsku nagradu fantazije za najboljeg umetnika i osvojila nagradu 1986.

Radila je na stripovima sa Barijem Vindzor-Smitom i Majklom Kalutom.

Kreirala je omote za preko 150 knjiga, ali je generalno izbegavala žanr superheroja.

Između njene briljantne karijere pune dostignuća i priznanja bilo je mnogo mentalne agonije koja je počela u detinjstvu koja je dovela do razvoda, alkoholizma, nervnih slomova, sukoba sa umetničkim direktorima, hospitalizacije, beskućništva i, ponekad, potpunog nedostatka želje za crtanjem ili boje. Ali, posle svakog neuspeha, Džonsonova je nekako uspevala da se vrati i nastavi da stvara.

Kao što Džonsova mala armija obožavalaca i prijatelja na Fejsbuku može da potvrdi, umetnost je nastavila da sipa iz njenih prstiju skoro do poslednjeg trenutka ostavivši njene crteže, pejzaže, skice, slike, studije, čak i fotografije i poeziju.