MARKO TUBIĆ Metafizičar nesvesnih htenja i slojevite pojavnosti

Marko Tubić (1981), umetnik koji kroz svoje stvaralaštvo neprekidno doziđuje svoj duhovni ravoj, uspešno spaja tri sažvežđa čovekovog bivstva – mateirjalno, duhovno i duševno. On, poput modernog alhemičara, izaziva trzaj svakog čula kod posmatrača uz aktivno preispitivanje da li da se prepustimo svom nesvesnom i zanosu pred prikazanom.

Otkud ta Vaša potreba za pojednostavljenom figuracijom?

– Ljudska figura na mojim slikama nije rađena po živom modelu. Njen pokret neretko prevazilazi mogućnosti fizičkog tela. U tome vidim kreativni izazov, a zadovoljstvo nalazim tek kada kompleksnost izlomljenih, iskrivljenih formi poprimi kompozicioni sklad i lepotu. Shodno tome pojednostavljena figuracija mi nije cilj niti potreba. Ona se možda ponegde dogodi tek kao posledica čišćenja  forme od suvišnih detalja.

Dok ste još bili na fakultetu proučavali ste ikonopis i čak radili mozaike u crkvama u Beogradu i Banjaluci – kad ste se (ako ste se) zasitili teoloških tema i prebacili na provokativne aktove?

– Teološke teme koje su mi interesantne za umetničko istraživanje jesu one koje koriste arhetipe svojstvene  svim kulturama, to jest ono što je blisko svakom ljudskom biću bez obzira na religiozno opredeljenje (prikaz zaštitnice, majke sa detetom, Hrista spasitelja, heroja koji će spasti svet i slično). U pravoslavnom ikonopisu ćemo naći izuzetne  primere koji odišu kompozicionom perfekcijom, maestralnom izvedbom i neponovljivom lepotom, koji prevazilaze puke biblijske narative. Instiktivno osećamo da tu postoji nešto više.

Ikonopisna stilizacija mi se oduvek dopadala, njeno helenističko i fajumsko nasleđe. Međutim, tek sam na doktorskim studijama uvideo značaj uticaja koji ikonopis ima na moj rad, u njegovom filozofskom, tačnije ontološkom smislu.

Što se seksualnosti tiče, smatram da je ona ne samo integralni deo ljudske duhovnosti, već da je i njegova osnova. Nema duhovnog razvoja onom koga može da provocira jedan običan polni organ. Srećom po nas, umetnike, akademske  studije su zasnovane na proučavanju nagog ljudskog tela.

Kako se nosite s ljudskim nesavršenostima – da li Vas iritiraju ili Vam podstiču adrenalin?

– Ljudske nesavršenosti su mi inspirativne jer doprinose i mom ličnom duhovnom razvoju. Iritira me agresija i sve ono što potencijalno može da ugrozi fizičku bezbednost drugog čoveka.

Često slikate minijature za koje je potrebna izuzetna preciznost i tehnološka potkovanost, da li vam se dešava nekad da niste zadovoljni postignutim? Kako rešavate taj problem?

– Proces nastanka jedne slike mi je uglavnom naporan, bilo da se radi o velikoj slici ili minijaturi. Zadovoljstvo nalazim tek u završnoj fazi kada delo privodim kraju, i tada iskreno uživam. Iskustvo mi omogućava da na vreme uvidim da ishod neće biti dobar, te takva platna napuštam već tokom rada. Ne trudim se, kao nekada, da sliku završim po svaku cenu jer sam u nju uložio vreme i materijal. Rešenje uvek leži u spremnosti da se nešto poništi i stvori iznova. To je vrlo oslobađajuće.

Vaši radovi neretko imaju jak seksualni naboj, da li je to Vaš način da kanališete svoju ili energiju koja vas okružuje?

– Definitivno se radi o mojoj ličnoj energiji, jer su teme prevashodno lične. Iz spoljašnjeg sveta koristim one elemente sa kojima nalazim smislenu poveznicu. Ipak, ne mogu da kažem da sam imun na energiju koja me okružuje. Sigurno da postoje određeni uticaji kojih nisam potpuno svestan.

Da li Vas brine kako će ljudi da ispravno percepiraju Vaše poruke iz slika?

– Ne može svako razumeti suptilne umetničke poruke, a ljudi često vole da svet posmatraju crnobelo. U tom smislu odavno sam prihvatio krst koji nosim. Ovo naravno ne znači da sam neosetljiv na reakcije publike, ali sam svakako zadovoljan da ih ima, raznovrsnih. Umetnik mora biti iskren i spreman na sud javnosti.

Kad biste se sreli sa svojom teskobom u ogledalu, šta biste joj rekli? A ona vama?

– Suočavanje sa sopstvenom teskobom, odnosno uzrocima teskobnih emocija čoveku je neophodno zarad emocionalnog sazrevanja, ali i održanja psihofizičkog zdravlja. Otkrivanje uzroka koje nesvesno krijemo od sebe je već samo po sebi dovoljno za transformaciju emocije. To je svetlost one sveće koju je Psiha prinela Amoru dok se krio u tami.

Umetnici su najčešće skloni introspekciji. Ja se time svesno bavim svakodnevno. Međutim, uzroci nekih frustracija mogu biti formirani u ranom detinjstvu, pa izmiču sećanju. Verujem da se upravo zbog toga javlja potreba za umetničkim delanjem. Odnosno, slika i jeste neka vrsta ogledala preko kog se komunikacija sa teskobom odvija, a umetnik samo treba biti dovoljno pažljiv da ga ne ispusti.

Šta neko delo treba da ima da bi izazvalo opamećenje?

– Opamećenje mi izazivaju ona dela koja me uče nekoj istini o čoveku i životu. Ona trebaju biti emocionalno nabijena da bi bila  komunikativna sa publikom. Danas ćemo često videti da je umetnost dosadna jer suviše intelektualna, ili je vizuelno upečatljiva, ali isprazna. Čini mi se da je problem u nedostatku doživljaja samog  autora. Nijedna škola vas ne može naučiti umetnosti ukoliko tu iskru ne nosite u sebi, ili možda slikate da biste udovoljili publici.

Pametna su ona dela koja sadrže skladnu povezanost vizuelnog prikaza , u smislu kompozicije i likovnosti, sa duševnim i duhovnim porukama koje dolaze iz srca umetnika.

Kakav je osećaj biti nepodoban izlagač u galeriji zbog svog ogoljenog pristupa prikazu?

– Određene galerije imaju neka svoja načela kojim se vode, i ja na to ne mogu da utičem. Idem ka onim vratima koja se sama otvaraju.

Kakav je Marko Tubić kad je opušteno-zategnut?

– Marko Tubić je tada kreativan. Dobar je i sagovornik. Sluša drugog, a o sebi ne govori mnogo.