POL LER Majstor apstraktnih pejzaža planete neočekivanih ritmova

Američki umetnik Pol Ler (1930-1998) bio je među retkim koji su uspeli da dočaraju žanr naučne fantastike bez prikazivanja konkretnih scena iz knjiga koje ilustruju. Ali to teško da umanjuje lepotu, misteriju i egzotičnost njegove umetnosti. Ler je možda dominirao obradama naučne fantastike od sredine šezdesetih, ali je po svojoj umetnosti više ličio na džez muzičara, koji je s dirljivom jednostavnošću umeo da prekine očekivani ritam pojavnosti utakan u sve te divne pasaže s bojom.

Lera su odgajali roditelji koji nisu bili umetnici. Niko u užoj porodici nije pratio a kamoli čitao naučnu fantastiku. Umetnik je rešio da postane karikaturista dok je radio u fabrici Dženeral motors danju dok je noću crtao karikature i slao ih na adrese desetine magazina širom Amerike. Tek nakon lavine odbijanja okrenuo se ilustraciji – upisao se, naime, na Institut Prat u Bruklinu po povratku iz Korejskog rata, gde je crtao vojne mape.

Prelazak sa stilizovanih, statičnih i na momente jezivih prikaza robota, BEMS-a (čudovišta sa očima), raketa i tanjira zamenili su pedesetih umetnici novi u ovoj oblasti koji su mogli da prave slike za korice knjige koje su veliki izdavači prodavali bibliotekama i sve masovnijoj publici odraslih čitalaca. Oslobođen potrebe da proizvodi blistave slike dizajnirane da namame adolescenate da kupuju časopise, Ler je ubrzo razvio svoj jedinstveni stil i paletu. Jedan od Lerovih studijskih eksperimenata na kraju je postao njegova prva objavljena naslovnica.

Do ranih šezdesetih Ler se udaljio od svojih ranih realističnih prikaza svemirskih letelica, slikanih uglavnom u monohromatskim nijansama sive. Polovo izlaganje akrilima dovelo je do potpune promene strukture vrednosti i palete u njegovom radu. Njegov dotadašnju klasičniji, tehnički pristup je polako prevaziđen u korist moćnih kombinacija boja koje su postale obeležja Polovog rada sve do kraja njegove karijere.

Polova čudnovata i misteriozna atmosfera stvorena je korišćenjem ličnog vizuelnog leksikona. Umetnik je koristio rečnik koji se ponavljao od slike do slike – male figure iz senke nalik na lutke koje prave značajne gestove (vaga je uređaj koji je često koristio) očne jabučice, sfere i mehurići. Radio je u raznim medijima, uključujući ulja, akril (ponekad u kombinaciji sa uljem) i gvaš, često na lesonitu ili drvenoj ploči. Kada nije slikao, provodio je vreme stvarajući trodimenzionalne konstrukcije koje će kasnije postati važan deo njegovog umetničkog rada.

Ler pri stvaranju pokušava da iskoristi intuiciju i nezgode koje se dešavaju na putu do završetka umetničkog dela. Voli da bude mentalno slobodan i da dozvoli podsvesti da uđe u kreativni proces. Kao i kod mnogih umetnika i njegovom svešću je dominirala želja za stvaranjem.

„Svaki umetnik treba da prati svoju zvezdu!“ Lehr je to jednom rekao, a onda je sledio svoj savet tako što je napravio originalne i briljantno obojene pejzaže budućnosti. Grad s očima u plavom je sjajan primer za to – sa ogromnim jajastim i sfernim objektima, postavljenim naspram velikog, ali neplodnog budućeg pejzaža, sa ljudskim figurama, ako ih ima, u razmerama tako da izgledaju patuljasti u svom okruženju.

Ipak, kritičari ističu da su najbolje Lerove slike bile atmosferične, izgrađene upotrebom zasićenih boja utkanih u mnoštvenost harmonije.

Kao i mnogi umetnici naučne fantastike, Lehr je počeo da radi razne teme i motive, pa je tako proizveo i omote u drugim žanrovima, uglavnom misterijama, mada je najviše upamćen po njegovim naslovnicama naučne fantastike, fantazije i horora.

Ali kada su njegove naslovnice počele da se pojavljuju na mekim povezima naučne fantastike i u časopisima, brzo je postao prepoznat kao jedan od retkih umetnika koji su bili u stanju da evociraju žanr naučne fantastike bez prikazivanja specifičnih scena iz knjiga koje ilustruju.

Tokom te dve decenije, Ler će postati jedan od najplodnijih ilustratora u istoriji žanra, stvarajući stotine naslovnih ilustracija za svakog većeg izdavača mekih poveza u ovoj oblasti i proizvodeći uredničke ilustracije za skoro svaki veliki magazin, uključujući: The Reader’s Digest, Saturday Evening Post, Time, Life, Fortune, Playboy, Popular Science i Omni.

Međutim, vremena se menjaju. Kada se trend u SF ilustracijama pretvorio u uglađen, figurativni, aerodinamičan realizam u kasnim sedamdesetim, Lerova popularnost je opala. To je kod njega izavalo period depresije, ali on nije promenio svoj stil. Uložio je više vremena u svoje skulpture. Takođe je počeo da slika svoje naučno fantastične slike samonicijativno, bez spoljnog angažovanja. I tenjegove kasnije slike su njegove najbolje. Provodio je mnogo više vremena na njih i nije bio ni na koji način sputan.

Poput Ričarda Pauersa i Džona Berkija, koji su takođe bili pogođeni ovim promenama, Ler je video umetnost kao svoje doživotno zanimanje. Ovi umetnici stvarali su bez obzira na potražnju njihovih dela na tržištu, za svoje lično zadovoljstvo, bez obzira na to da li su ih javno izlagali ili ne.

Shodno tome, Ler je napravio ogroman portfolio neobjavljenih slika, a pošto je bio poznat po stilu koji je nenarativni, te slike bile su dostupne izdavačima da ih koriste.

Njegove skulpture su sofisticirane, apstraktne kreacije koje posmatraču ne deluju kao da ih je radio isti umetnik koji stoji iza njegoviih slika. Ipak, oni su pažljivo konstruisani kao i njegovi onostrani prikazi slikani u ulju i akrilu. U ranim danima, Ler je često posećivao deponije a kasnije se oslanjao na prijatelje koji su mu donosili burad i kante napunjene odbačenim i rezervnim delovima.

Od trenutka kada se preselio na svoju farmu u Pensilvaniji šezdesetih do svoje smrti, Ler je dane provodio radeći u izolaciji, u staroj štali koju je koristio kao svoj studio. Kako se priseća njegova ćerka Dajana, radio je sedam dana u nedelji. A onda je u julu 1998. Leru dijagnostikovan rak pankreasa, i umro je mesec dana kasnije, nakon što je odbio lečenje bolesti. Za njim su ostala njegova veličanstvena dela – slike, skulpture te brojne korice knjiga i magazina.