POL DELVO Majstor bizarnih vizuelnih narativa

Belgijskog slikara Pola Delvoa (1897-1994) često ubrajaju u nadrealiste, iako je se on jasno distancirao od nadrealizma i psihoanalitičke interpretacije. Umesto toga on se trudio da postigne poetski šok stavljajući realistične objekte u nerealna okruženja. Teme po kojima je postao prepoznatljiv su noćne scene železničkih stanica, nagih žena, te skeleta u pokretu.

Delvo je rođen u Vanzeu u južnoj Belgiji. Dok su se njegovi roditelji nadali da će krenuti očevim stopama i postati advokat, njegova tetka ohrabrivala je dečakovu sklonost ka književnosti i muzici. Postignut je kompromis i mladom Delvou je dozvoljeno da studira arhitekturu. Na zaprepašćenje svojih roditelja, pao je na ispitu iz matematike. Ipak, njegovo poznavanje klasične arhitekture i perspektive omogućilo mu je da izvešti svoju ruku za crtanje, što se jasno ogleda u delima kao što je Le temple (1949), prodato na aukciji kuće Christie’s za vrtoglavih 1,6 miliona funti.

Nakon što se upisao na Akademiju lepih umetnosti u Briselu da bi studirao slikarstvo, Delvo je konačno diplomirao sa 27 godina. Prošle su još skoro tri godine pre nego što je skupo dovoljno hrabrosti da otvori sopstveni studio u domu svojih roditelja u Briselu.

Tek kada mu je majka umrla 1933. godine, dok je bio u srednjim tridesetim, okuražio se da izloži prizor usnule Venere, inspirisan modelom koji je uočio u muzeju voštanih figura. Bila je to tema kojoj bi se vraćao iznova i iznova, To delo je, međutim, bilo oštro kritikovano, pa ga je umetnik sliku uništio, zajedno s mnogim drugim iz tog perioda.

Leta provedena u kući koju dele njegove četiri tetke dok je bio dete takođe su ostavila trajni uticaj na umetnika. Njihove čipkaste kragne i duge haljine čvrsto stegnute korsetom pružile su obilne memorabilije iz kojih je Delvo crpeo inspiraciju tokom celog svog života.

Godine 1926. Delvo je posetio izložbu radova pionira nadrealizma, Đorđa de Kirika, čiji retki vidici i tamne palete ostavljaju dubok utisak na umetnika. Dela Renea Magrita, Salvadora Dalija te Maksa Ernsta takođe su odigrala ključnu ulogu u oblikovanju njegove estetike. Međutim, zazirući od „-izama“, Delvo je odbio bilo kakvu formalnu vezu s nadrealistima ili bilo kojim drugim umetničkim krugom.

Ipak, uticaj nadrealista na Delvoov rad je nesporiv. U njegovom delu iz 1970. Le soir tombe Delvoova fascinacija fantazijom i suprotstavljanje naizgled anahronih elemenata jasno odražavaju sile koje su oblikovale nadrealistički pejzaž pola veka ranije. Kompozicijom sablasno sastavljenih figura uhvaćenih u transu u okruženju na ivici klasične antike i modernizma, Delvo stvara osećaj nadrealne lepote, melanholije i „poetskog šoka“ koji je jedinstven za njegov opus.

Andre Breton, koji je napisao prvi manifest nadrealzma 1924, divio se Delvoovok primeni „poetskog šoka“, tehnike koju su skovali nadrealisti ranog 20. veka secirajući pesme da bi stvorili nerazumljive stihove.

Delvo je koristio metod da spoji različite subjekte, forme i ideje u svojim slikama, što je rezultiralo bizarnim vizuelnim narativima.

Na svojoj slici Femme à la rose (1926) prikazuje ženu koja se savila da uzme cvet, dok je druga gleda iz daljine. Perspektiva koja vodi do otvorenog prozora koji gleda na planinski pejzaž deli prostor slike u tri dimenzije.

Nakon što su Nemci okupirali Belgiju od proleća 1940, Delvo je odbio da javno izlaže svoje radove i tada, pod okupacijom, njegovo stvaralaštvo oslikava jasan očaj kojem je bio svedok iz prve ruke.

Jedna od Delvoovih najpoznatijih slika iz tog perioda je Uspavana Venera (1944) koja je sada u kolekciji muzeja Tejt. Ova slika kombinuje klasične elemente s uznemirujućom atmosferom. Smešten pod noćnim nebom, grad s hramovima obrubljenim konjskim glavama naseljen je ženskim aktovima, kosturom i krojačkom lutkom. Delvo ju je naslikao u Briselu dok je grad bio bombardovan. „Psihologija tog trenutka bila je veoma izuzetna, puna drame i muke“, priseća se on. „Želeo sam da izrazim ovu ljutnju na slici, u suprotnosti sa smirenošću Venere.

Nakon rata, Delvo je postepeno sticao međunarodno priznanje. Pozvan je da učestvuje na Venecijanskom bijenalu 1954. godine, međutim zbog njegovog Raspeća, koje prikazuje Hrista na krstu kao kostura između dva druga raspeta skeleta, kardinal Ronkala (budući papa Jovana XXIII) osuđuje ga kao jeretika te zabranjuje sveštenstvu da poseti Bijenale.

Uprkos negiranju samog autora, Delvoove slike se često opisuju kao vizuelne reprezentacije frojdovskih snova. Njegova platna su prepuna aktova i erotskih motiva, poput somnambulnih figura u La tente rouge (1966), gde delovi tela deluju providno i gotovo sablasno – kao da su plod mašte ili daleka sećanja.

Nakon što je slikao do duboko u starost, preminuo je u 96. godini. U skladu s njegovom željom, više od decenije pre osnovani su Fondacija i muzej Pol Delvo.

Njegove slike su uticale na umetnike koji rade u drugim žanrovima: slike su inspirisale delo Do ivice sna, simfoniju japanskog kompozitora Torua Takemitsua iz 1983, dok recimo pisac Džejms Grejam Balard često pominje Delvoove slike u svojim romanima.