SLAVICA MIJOVIĆ Neumorna tragateljka za slobodom

Umetnica Slavica Mijatović (1981) je istinski poštonoša slobode. U vremenu kada se ljudi otuđuju od prirode, ona je prezentuje u njenom izvornom, sirovom obliku, kroz poteze olovke, grafita, sepije, laviranog tuša i akvarela na papiru,  zahtevajući od posmatrača pozornost i akciju. Ona kroz svoje radove slavi moć i snagu prirode, a poetskim izražavanjem materijalizuje ono neizrecivo – žudnju za životom u spoljašnjem svetu i traganje za slobodom u  mikrosvetu individue.  Njene ptice, morska bića i insekti, zbog portretskih psiholoških karakteristika, neobično podsećaju na ljude koje srećemo svakog dana u prolazu i, o koncu, svake večeri u ogledalu.

Rođeni ste u Kragujevcu, grafičku školu ste završili u Nišu, magistarske i doktorske studije u Prištini, a trenutno živite i stvarate u Podgorici. Čini se da vas ne drži mesto?

–  Svi smo na večnom putovanju koje se zove život i zato ga treba obogatiti najrazličitijim iskustvima u skladu sa temperamentom i ličnim potrebama. Moja priroda je poput priroda mojih ptica koje su nestalne i na neprekidnom putovanju. Pratila sam svoj put, svoj poziv i let i za sada je ta putanja na ovaj način opcrtana. Volela bih da sada sa svojom  decom nastavim let u potpuno novom pravcu i da zajedno obiđemo svet.

Kako ste se odlučili da grafit bude vaš medijum ispoljavanja?

– Grafit je bio moj prvi izbor kada je u pitanju tehnika kojom stvaram svoje velike crteže iz razloga što je on vrlo zahvalan za brze promene koje stalno na mojim crtezima nastaju i odgovara mom temperamentu, a efekat koji ostavlja je vazdušast i neograničavajući. Njime lako dolazim do mnoštva suptilnih valerskih tonova i slikam po papiru u kombinaciji sa sepijom ili malo laviranog tuša i akvarela.

Šta simbolizuju ptice na vašim radovima?

– Ptice su moji duhovni autoportreti tako nežne i snažne, slobodne i krhke, intuitivne i divlje istovremeno.

Snaga mita o ptici kao glasniku izmedju neba i zemlje meni je vrlo inspirativna i vodila me je kroz sve ove godine uobličavanja tog mog simbola kroz mnoštvo serija crteža sa temom Ikare koja probija sunčevu kapiju i osvaja večnu slobodu. Oduvek osećam jaku povezanost sa prirodom i kroz svoje crteze pokušavam odgonetnuti tajne stvaranja.

Ptice nam donose poruke, upozoravaju i podsećaju kuda idemo. U Kuranu ptice su jezik Boga i ko nauči da ih razume otvaraju mu se beskrajna tajna znanja i mudristi. Svaki ptičji kao i ljudski karakter je na stalnom duhovnom putu uzrastanja.

Kako biste biste opisali svoj zverinjak?

– U mom duhovnom svetu postoje svetlosni zmajevi, leptirice koje srastaju sa ljudima i feniksi. Da li su andjeli ili beštije zavisi od posmatrača. Oni su simbol metamorfoze, mudrosti, mira i večnog života.. Slavim neograničene moći prirode i istinitost tih bića koja se radjaju pred mojim očima jer ono što stvaram interesuje me više od mojih početnih ideja.

Šta umetniku obezbeđuje slobodu da saopštava svoja proviđenja?

– Sloboda je večna čežnja svakog od nas a ja je sebi darujem zahvaljujući svojoj porodici koja me podržava na ovom putu taganja za smislom i sopstvom. Bez ovog putivanja ka sebi ne bih mogla da postojim i to je jedino za šta mi je sloboda neophodna. Prisustvovanje i učestvovanje u stvaranju ove magije od strane tvorca kroz nas je najvrednije iskustvo koje sebi možemo darovati i zato se ja osećam privilegovanom što imam dar kojim dolazim do svoje istine. Zato mu se prepuštam da me vodi puna vere da on zna kuda.

Kad sanjate o letenju, da li je bitna destinacija ili sam put?

Putovanje je smisao i sve što je vredno dobija se kao rezultat savladanih prepreka na putu koji se zove život. A život sa slikarstvom ili u slikarstvu je privilegovan put.

Šta vas najviše motiviše da stvarate?

– Da stvaram motiviše me svakodnevna potreba za izražavanjem i istraživanjem sebe i sveta oko sebe kroz likovni jezik. Neophodno mi je kao disanje, razmišljanje i osećanje..

Opišite nam jedan svoj uobičajen dan.

–  Moji dani su osim porodičnim obavezama svi ispunjeni umetnošću. Ako ne stvaram idem na izložbe, razmišljam o sledećim radovima i skupljam inspirativan materijal za dalji rad kroz knjige i fotografije.

Da li postoji neki segment vašeg posla koji vam predstavlja posebno zadovoljstvo?

– Najveće zadovoljstvo mi je sam čin stvaranja, taj susret sa prostorom u kome radim i materijalima koji oživljavanju pod mojim prstima i zadobijaju te čudesne forme. Vreme provedeno u ateljeu sa radovima, skicama, zapisima i jos nerazradjenim idejama, mnoštvom mojih omiljenih knjiga je neprocenjivo. To je moj duhovni prostor.

A kako se nosite s eventualnim greškama u radu kad se dogode?

– Greske su sastavni deo stvaranja i svakodnevno prolazim kroz ta lutanja od pokušaja do uspešno rešenih delova i pogrešaka i tako dok se konačno sve ne posloži i crtež oživi. Tada znam da je vredelo svo to traganje, svi pokušaji i da moram delo da pustim dalje samo da se bori za svoje trajanje. Kada osetim da je moje istraživanje na jednom radu završeno posvećujem se drugom i tako ciklus ide dalje ka otkrivanju novog i nepoznatog.

Čime su vaše misli trenutno najviše zaokupljene?

– Trenutno razmišljam o novoj seriji slika velikih formata, o boji i novim prostorima koje želim da istražim. Neizmerno se radujem novom ateljeu u koji uskoro ulazim i tehnikama u kojima želim da stvaram i verujem da će iznenadjenje biti prijatno za sve ljubitelje mojih dosadašnjih radova koji su navikli da me po crtežu prepoznaju.