VLADIMIR DUNJIĆ Ejlijen u paradigmi sopstva

Umetnik Vladimir Dunjić (1957) u konstantnoj borbi s egom svaki svoj gladijatorski poduhvat obeležava četkicom, omogućavajući iskrenom posmatraču susret sa sobom samim. On slika „obične“ ljude, „obične“ pojave, životinje, situacije, shvativši mudro da nas kovitlac svakodnevnog lišava uživanja u lepoti jednostavnog, svakodnevno prisutnog, onog predivnog – ovde i sada. A ima li većeg umeća od prepuštanja da nas zavede baš najjednostavniji svakodnevni trenutak, očara i ushiti?  Dunjić veli da nema, trudeći se neumorno da nam skine mrenu s očiju i dočara nam vaskoliki svet dometa svoje mašte.

Vaš put do statusa slobodnog umetnika bio je dug, trnovit i podosta naporan?

– Moj put do statusa bio je trnovit a onda je postao još trnovitiji… Baviti se umetnošću je zaista težak i neizvestan posao. Ali ima pogodnost koja nadoknađuje sve tegobe statusa “slobodnog” umetnika – slobodu! Živeti, koliko je to uopšte moguće, izvan pravila koja nameće korporativni kapitalizam, imati vremena. Danas je to „arhijeres“. Slikarstvo je jedna od poslednjih velikih ljudskih profesija koje obavlja samo jedan čovek a ne tim, od početka do kraja, u svom ateljeu uz muziku, s minimumom tehničkih sredstava – malo četki, pigmenta, lanenog ulja i to je sve što slikar ne može sam da proizvede. Uvek kad razmišljam o tome setim se kako je genijalni Tales iz Mileta izračunao visinu piramide u Gizi: bio mu je potreban samo jedan metar, sunčeva senka, jedan pomoćnik i nadahnuće. Danas nam treba Džems Web teleskop vredan 10 milijardi dolara i desetogodišnji rad hiljada inženjera da bismo snimili čovekovu “kosmičku usamljenost”. Nekad je za to bio potreban samo jedan pesnik!

Kako izgleda postupak kad promišljate novu temu svog rada? Da li tražite inspiraciju ili ona nađe vas? Osim slika, stiče se utisak da vam je važno da vaš rad ima veoma razvijenu priču iza sebe?

– Svaka slika nastaje iz prethodne. Ili želim da ponovim ushićenje koje sam doživeo radeći na njoj ili, što je češće, da popravim razočaranje što mi se slika otela i nije ispala kako sam se nadao. Za mene je izgledalo kao čudo kad sam otkrio esej Edgara Alana Poa “Filozofija kompozicije” u kojem briljantno vivisecira postupak nastanka čuvene poeme „Gavran“ od početka do kraja. „Uzgred budi rečeno, znate li vi da je Godvin pisao svog „Kaleba Vilijemsa“ počinjući skraja? On je svog junaka prvo upleo u mrežu teškoća, koje sačinjavaju drugu svesku, a tek je onda, povodom prve, stao da razmišlja kako da opravda ono što se već zbilo”… pisac „Kaleba Vilijemsa“ bio je i suviše dobar umetnik da bi prevideo preimućstvo koje pruza bar približno sličan postupak. Savršno je jasno da svaki zaplet, koji zaslužuje to ime, mora biti temeljno i marljivo razrađen do svog raspleta pre no što se uopšte latimo pera. Jedino ako stalno imamo pred očima rasplet, moći ćemo da pružimo delu onaj njemu neophodno potrebni izgled doslednosti, ili uzročne povezanosti, time što ćemo učiniti da svi događaji, a naročito celokupan način obrade, budu usmereni na razvijanje osnovne zamisli.”

Dakle, pre nego što počnem rad na slici, prvo zamišljam utisak, atmosferu koju želim da prikažem. Sve je još mutno i fluidno, ali tačno osećam šta bih želeo. Prvo se mora razmotriti format slike. Nije isto ako jedno lice naslikam u prirodnoj veličini na malom platnu ili veliko na ogromnom kao Sfingu ili minijaturno na kutiji za sapun. Ni za jedan izbor ja ne znam pouzdano da je pravi nego gs osećam. Kad sam izabrao format, tražim međusobni odnos figura,  kako su obučene, da li izlaze iz formata slike ili su tesno ubačene. Onda tražim lica koja najpribližnije izražavaju ideju, pretražujem fotografije bliskih i nepoznatih ljudi. Nekad nađem brzo, nekad ne. Tek kad sam pronašao okvirnu kompoziciju, počinjem rad na slici tako što fotografišem svoje poznanike u približnim pozama kao što sam zamislio i tu otkrivam svu skučenost mašte, ali i pronalazim nove utiske i vizuelne informacije koje bacaju novo svetlo na moju ideju. To me malo udaljava od prvog utiska, ali mi i izoštrava mogućnosti. U toj manipulaciji što na kompjuteru, što na skicama počinjem da nazirem obrise svoje slike. Tek tada počinjem sa stvarnim radom na njoj. Ostaje samo da pronađem likovni ekvivalent mutnim obrisima svoje ideje, a to je u slikarstvu sve.

Da li vam se nekad dogodila kreativna blokada? Kako je to izgledalo? kako ste uspeli to da prevaziđete?

– To uopšte ne liči na scene iz holivudskih filmova kad očajni pisac sedi zatvoren u zadimljenoj sobi sa čašom viskija u kući na obali okeana i baca u korpu zgužvane započete stranice, a ima ugovoren rok za nastavak serijala. Kreativna blokada je poput lakše bolesti – dođe iznenada, traje neko vreme i onda nestane. Osetite kako se životni sokovi vraćaju u telo, vraća se radost, počine maštanje o novoj slici, izložbi… Niti znate zašto je došla ni kako je nestala. Jedino što s iskustvom naučite jeste da dok ne nestane, ne gubite vreme, već radite nešto, tu ste u ateljeu okruženi slikarstvom…

Vaše slike su prozor u svet sopstva – brine li vas što je sve manje ljudi zainteresovano da zaranja u sebe?

– Ne verujem da danas manje ljudi razmišlja o svom postojanju na ovom svetu. Verujem da je taj broj oduvek uglavnom isti – mali, ali isti. Vidim to po tome što se uvek ponovo pojavljuju mladi ljudi inficirani tom mukom. I to nema mnogo veze s obrazovanjem ni socijalnim statusom. Znam mnogo obrazovanih pametnih ljudi bez ikakve potrebe za umetnošću. Ono što oni misle da je interesovanje za umetnost jeste zapravo uslovni refleks, ono što su naučeni da je kultura. Mali broj je stalno zapitan o svom postojanju i taj broj je konstanata u svim vremenima – smo je nekad vidljiviji, a nekad se povlači na marginu. Danas, kad su popustile brane primitivizmu i kad smo preplavljeni masom spodoba koje glume elitu, prepadnemo se da ima sve manje lepih i tananih ljudi i žena. Ali, ne bojte se, nije tako. Uvek ih ima i uvek će ih biti. Znam da ovaj stav možda zvuči elitistički, ali to je tužna elita ljudi, inficiranih mukom postojanja.

Šta je razlog te neke opšte ravnodušnosti šire publike prema umetnosti generalno?

– Šira publika je oduvek bila ravnodušna prema umetnosti. Jednostavno, nije joj potrebna. Pritom, nemojmo brkati umetnost i zabavu. Primitivizam je pod maskom tržišta potpunu zaklonio sve ostalo. U vrema kad sam ja stupao na pozornicu umetnosti, postojala je makar neka vrsta snebivanja da se ne guraju tamo gde im nije mesto. Ta vrsta “umetnosti” bila je uglavnom rezervisana za kafane na Ibarskoj magistrali. Pristojan svet se povukao iza zavese, što ne znači da ne postoji. Samo nije eksponiran.

Još jedan razlog ravnodušnosti šire publike za savremenu umetnost možemo naći u potpunom odsustvu emocije u delima savremenih umetnika. Emocija je proterana kao nesto romantičarsko, forsiraji se ironija i cinizam. Umetnost je postala isključivo cerebralna. To je najbolje izrazio Rahmanjinov kad su ga pitali sta misli o modernoj muzici: “Nova vrsta muzike izgleda ne dolazi iz srca, nego iz glave. Njeni kompozitori misle radije nego što osećaju. Oni nemaju kapacitet da učine da njihova dela izazovu “ushićenje”… Oni meditiraju, protestuju, analiziraju, rezonuju, kalkulišu i množe dela – ali ne ushićuju”. Duboko verujem da samo takav stav u umetnosti ima smisla. Bavim se simbolizmom zato što još samo u njemu u slikarstvu, tu i tamo, pronađem razlog za ushićenost!

Ko su likovi na vašim slikama? Da li su to osobe koje srećete u prolazu ili likovi Dunjićevog univerzuma?

– Likovi su nekad stvarni ljudi, nekad izmišljeni nekad slikani da liče, a nekad stilizovani, ali me svi oni sa zidova posmatraju mojim očima. Ponekad se osećam poput “ejlijena” koji ulazi u svoje modele da bi se tamo smestio i gledao nas otud.

Čest motiv koji beležite je voda – šta ona za vas lično predstavlja?

– Kao i ostali motivi  na mojim slikama i voda je dvosmislena, ona istovremeno skriva ono duboko, tamno, nepoznato, nesvesno, donji svet ali i odražava svetlost, gornji svet… Voda je idealna scena za moje igrarije sa odrazima pa čak postoji stvarno more kao sa mojih slika: Crno more.

Imate poseban dar da neke uobičajene, svakodnevne stvari, pojave ili situacije uneobičite što daje poseban štimung?

– Mislim da je takav utisak posledica terminološke zbrke, naše lenjosti da pojmove precizno definišemo. Šta znači stvarnost, šta znači svakodnevica? Mislimo da je svakodnevno – obično, dosadno i nezanimljivo jer je naša životna borba za egzistenciju obična, dosadna i nezanimljiva. A samo pogledajte mačku koja prolazi pored vas, taj vrtoglavi univerzum atoma, molekula, enzima, gena, anatomije,  kostiju i mišića, nagona, prepredenosti i ljupkosti. Ili laticu maslačka koja poleće nošena vetrom da izvrši svoju misiju razmnožavanja vrste, pogledajte zrak svetlosti koji se odbija od ogledala i osvetljava šoljicu kafe koja se puši na stolu u uglu vaše sobe. Čudesa svakodnevice! Svaka stvar koja nas okružuje može se posmatrati iz različitog ugla – simboličkog, upotrebnog, ugla atomske fizike, slikarskog, svetlosnog… I iz svakog ugla izgledaće različito. Da li mi uopšte znamo šta je stvarnost? Ljudsko oko vidi samo ograničeni deo spektra svetlosti. Da li to znači da ono što ne vidimo ne postoji? “Česterton  je jednom rekao da je jedno biti zapanjen pred Gorgonom ili Grifonom, stvorenjima koja ne postoje, ali je sasvim drugo i mnogo više biti zapanjen pred nosorogom ili žirafom, stvorenjima koja postoje, a izgledaju kao da ne postoje. Osećaj da je ono što je uobičajeno, normalno, u suštini čudno, nepoznato i krajnje neverovatno, predstavlja posebnu vrstu prosvetljenja”.

Koliko je bitno za umetnika da stalno istražuje nove figuracije, ali i, poput vas, ostaje dosledan svom prepoznatljivom stilu?

– Nikad nisam bio dosledan svom stilu. Veliki broj godina sam potošio lutajući kroz slikarstvo, često na stranputicama, pa se vraćao sebi sve dok nisam prepoznao pet “staza koje se račvaju”, odnosno pet tema, pet ciklusa kojima se stalno vraćam. Od tada napravio sam plan da popunim sve praznine u svakom od ciklusa za buduću retrospektivu koju već godinama pripremam. Jednu, da tako kažem, “Obrnutu retrospektivu”.

Šta trenutno zaokuplja vašu kreativnu pažnju i usmerenja a šta vas ushićuje?

– Izložba u Modernoj galeriji u Podgorici u septembru ove godine. Već neko vreme pokušavam da zaokružim pet ciklusa kojima se bavim ceo život i koji bi predstavljali pet mini-izložbi u okviru predstojeće retrospektive. Srećna okolnost je da u Modernoj galeriji postoji baš pet sala koje mogu iskoristiti. Tih pet ciklusa su se iskristalisali kao mojih pet dijaloga: “Velovi“ su dijalog sa slikarstvom kao medijem, “Devet mačjih života“ dijalog sa svetom životinja odnosno dijalog sa Drugačijim, “Prokrustov muzej“ je rasprava sa svetom u kome živim a “Crno more“ je ogled o melanholiji. “Vrtoglavica“ je dijalog sa samim sobom.