VLADIMIR LALIĆ Maestro organizovanog haosa

Radove umetnika Vladimira Lalića (1983) nije teško prepoznati u moru savremenih umetnika. On gotovo manijakalno secira svakodnevicu i nemilosrdno analizira anatomiju društva, dok njegove kreature udaraju direktno u pleksus i pozivaju na zajednički doručak. Ako uspete da prevaziđete otpor jer vam nije serviran dolce vita kakav, priznaćemo, svako od nas priželjkuje,  dobićete upravo ono što zaslužujete – sopstveni odraz u ogledalu. Dok se vešto izvodi slalom između muzike i slikarstva, on je pravi primer da se sve može dok se hoće, samo ako je dovoljno strasti.

 

Vaša estetika koristi ružno kao protokol ka istinskoj prirodi stvari. Da li vas je nekad strah od onog što osećate dok stvarate ili suvereno vladate situacijom?

– Ovo je kompleksno pitanje. Rekao bih da iako neko vidi da je u mojoj estetici prisutna vrsta protokola u kojem je ružno inicijalna kapisla, ja nju ne vidim kao nešto što je de fakto ružno već nešto na šta bi mnogi ljudi okrenuli pogled umesto da ispituju više, drugačije aspekte koji bi možda mogli da budu nešto što bi neko objasnio i opisao kao lepo. Da li vladam situacijom? Svakako ne. Često se dešava da nisam u kontroli. Moje stvaralaštvo je sukob kontrole i haosa a upravo taj organiozovani haos s kojim se ja rvem već godina je jako plodonosan baš zbog toga. Jer ja želim da vladam situacijom, ali materijal i tema s kojima se sukobim nisu laki i ne mogu ih lako zauzadati. Upravo otud na mojim radovima dolazi do tenzije koja postoji i u meni dok stvaram. Ne bih rekao da se tih stvari plašim, ali svakako nisu komforne i često su izvan moje zone komfora, a ja verujem da je to jedina zona u kojoj umetnik može da stvara nešto što je iskreno i što pomera prvo njega samog a potom i posmatrača.

Budući da spadate u višedimenzionalne umetnike te da slikarstvo nije jedini način vašeg prikaza, kako izgleda vaš uobičajeni dan?

– Ne bih rekao da imam uobičajeni dan. Neka konstanta u mojem stvaralaštvu i danu dok stvaram – ne postoji. Može da se desi da krenem od ranog jutra da crtam ili da tog dana imam koncert ili nastup u mjuziklu ili da sam veče pre toga radio do kasni u noć pa krenem kasnije da radim… Upravo ta neregularnost doprinosi tome da ja često posle nekoliko godina menjam materijale, menjam teme kao i vizuelni identit onoga što radim. Kombinacija slikarstva, muzike i teatra je nešto što svakako ne čini nijedan moj dan uobičajenim ni regularnim.

Da li bavljenje umetnošću zahteva odricanja?

– Svakako da da. Možda malo zvuči kao kliše, ali zaista jeste tako. Zarad svoje umetnosti i stvaranja morao sam da se odreknem mnogih stvari – ponekad prijateljstava, često i nekih romantičnih veza… Čovek takođe mora da se odrekne osećaja konstantnog priliva novca i da se navikne na, unajmanju ruku rečeno,  turbulentne finansije. Umetnost takođe zahteva apsolutnu disciplinu – često mi se dešava da kad sam na odmoru, iako mnogo volim skijanje i ronjenje, posle najviše destak dana osetim tenziju zašto ne radim i zašto mi protiče vreme koje bih mogao da ispunim stvaranjem.

Vaša istraživanja na polju su raznolika, početak vam je bio u grafici, ali otisnuli ste se ka kombinovanim tehnikama – da li vam ideje diktiraju tehniku koju ćete koristiti ili vas nadahnuće vodi ka materijalima koji će ga otelotvoriti?

– Veoma interesantno pitanje jer podseća na ono šta je prvo postalo – kokoška ili jaje. Uplivava jedno iz drugog – kako menjam materijal, javljaju se nove ideje i nove teme. Ali kad te nove ideje stavim na papir, pomislim kako bi to bilo u nekom drugom materijalu. Tako da je nemoguće odvojiti jedno od drugog jer se stalno prožimaju.

Dešava li vam se da neko od vaših mnogobrojnih interesovanja trpi ili uspevate da ih spakujete u harmonični plan?

– Dugo sam se i sam to pitao. Ovo pitanje me je progonilo godinama. Često sam se preispitivao – da li bih, da sam manje vremena proveo na bini i manje vežbao, slikao više ili bih mogao da spremim još jednu izložbu. U poslednje vreme se uopšte to više ne pitam. Mom biću je potrebno i jedno i drugo. Drugim rečima, da sam pre deset godina presekao i opredelio se za samo jedan način izražavanja, sad ne bih bio srećan. Možda me taj polet koji imam jer par dana nisam crtao pošto sam spremao novu kompoziciju upravo čini još nadahnutijim da napadnem problematiku vizuelnog s druge strane ili s pak iste ali još vibrantnije i energičnije.

To je ujedno i moj mali savet mlađim umetnicima koji poput mene imaju više talenata: treba napraviti plan, treba shvatiti šta u kom trenutku zagristi u odnosu na to šta vam se dešava, ali svakako ne razmišljati unazad kakvi bismo bili jer verovatno ne bismo ni došli do ovakvih rešenja da smo samo bili sa zabijenim nosem u samo jednu materiju i jednu tehniku.

Da li ste razmišljali da svojim slikama podarite zvuk ili pak pokret, formu animacije?

– Podarujem svojim slikama zvuk već nekih pet poslednjih godina. Iza nekih radova s višeslojnim pleksiglasima nalazio se skriveni zvučnik, tako da je iz njih bukvalno izlazio zvuk. Sad sam radio s profesionalnim plesačima koji su unutar mojih instalacija izvodili performans i dodavali pokrete mojim delima.

I animaciju sam radio. Nažalost, spot za moj bend Organized Chaos nije završen a tu su upravo moji crteži animirani.  Sve od navedenih stvari, iako ih radim već nekoliko godina, jesu postulati za veće ideje imam i koje bih voleo da realizujem u budućnosti.

Da ste predmet, bili biste… Šta i zašto?

– Prvo što mi pada na pamet jeste starinskio nalivpero koje bi se koristilo za pisanje nekih bitnih poruka.

Gde pronalazite inspiraciju?

–  Inspiracija je život. U odnosima s drugim ljudima, u političkim turbulencijama današnjice, u mojim unutrašnjim sukobima, u bolestima, u ljubavi, blagostanju i sreći, ali i u veoma dubokom mraku. Rečju – sve može da bude inspiracija i nicijalna kapisal, ali ništa od toga ne može da bude ako se ne radi u materiji koja je aktuelna u ateljeu. Citirao bih Pikasa: Inspiracija je nešto što dolazi nakon osam sati mukotrpnog rada.

Kada biste svoje radove morali da definišete nekom pesmom ili arijom, šta bi to bilo?

– S obzirom na to da komponujem koliko i slikam, drago mi je da oni koji nisu upoznati s mojim vizuelnim stvaranjem, kad vide moje radove, kažu da je muzika  baš ono što slikam. Album Divulgence mog benda Organize Chaos možda najbolje opisuje moje slike.

Na čemu trenutno radite?

– Radim na novoj seriji radova koji su sad u lajtboksovima. Svaki sloj pleksiglasa, kojih ima tri-četiri, umesto sa zadnje stane biće pojedinačno osvetljeni sa gornje i donje strane. Reč je o analognim animacijama, u kojima se slojevi pleksiglasa preklapaju jedan na drugi i osvetljavaju na različite načine uz odgovarajuću muziku koja prati sve to. To sam uzlagao u galeriji Novembar ove godine.

U Novom Sadu u septembru je bio predstavljen projekat Mračna soba u okviru kojeg su posetioci mogli da pogledaju moje crteže osvetljavajući sebi put mobilnim telefonima.

Šta vas je u poslednje vreme baš uzdrmalo i izazvalo u vama emociju?

– Moram priznati da sam veoma emotivno biće. Mnoge stvari mogu da me uzdrmaju i pomere tako da želim da se suprotstavim tim emocijama i problematikama te da na neki način to sve pobedim ili bolje shvatim. Pored svih stvari koje me pogađaju u ovom svetu, moram priznati da je kod mene u poslednje vreme najviše izazvalo emociju druženje i igranje s detetom mog brata. Upravo je ta igra s decom dobar podsetnik na to koliko je divan i jednostavan način na koji deca shvataju ovaj svet. To treba da bude podsetnik da svaki čovek odnosno umetnik tu jednostavnost treba da poseduje u sebi.

Kako vidite sebe za tridesetak godina?

– Vizualizacija jeste veoma bitna, ali trideset godina je dug period. Pre svega nadam se da ću i dalje da budem živ a potom uvek sebe vidim u epicentrima umetnosti. Dakle, sa svojih 70 vidim sebe u nekom lepom prostoru, ateljeu blizu mora, gde s voljenom osobom mogu da stvaram, bez previše buke, na miru. S druge strane, voleo bih da mogu i dalje da imam izložbe i da se konstantno šetam u umetničkim krugovima, ali da imam mir koji ne mora nužno da bude u kraju u kojem sam rođen.