ELI TAJUNAJN Ekspertiza intimnog putovanja kroz misteriozni univerzum

Eli Tajunajn (1957) rođena u Varšavi, Poljska, provela je detinjstvo u porodičnom okruženju koje je veoma bilo inspirisano umetnošću i slikarstvom. Njeni roditelji, poznati restauratori fresaka, bavili su se umetnošću u više od pedeset crkava i poljskih istorijskih mesta od kojih je većina pretrpela razaranja u Drugom svetskom ratu. Jedna od njihovih najpoznatijih restauracija je Crkva Svete Ane, u istorijskom centru poljske prestonice.

Zahvaljujući njima, Eli je veoma rano stekla svoje prvo umetničko iskustvo, a sa 10 godina jeuveliko vežbala olovku, akvarel, gvaš, ulje, temperu. Budući da je živela u komunističko vreme, veoma loše se gledalo na ljude koji su na bilo koji način povezani s crkvom pa je Eli više puta bila odbijana na prijemnim za Varšavsku i Krakovsku školu lepih umetnosti, iz prostog razloga što je pripadala porodici koja je bila deklarisani protivnik političkog režima.

Zbog toga je odlučila da emigrira u Francusku 1976. Primljena je u Nacionalnu srednju školu likovnih umetnosti , na kojoj je diplomirala 1981. Ubrzo učestvuje na brojnim izložbama i salonima u Francuskoj, Nemačkoj, Belgiji, Dubaiju, Australiji, Sjedinjenim Američkim Državama… Između ostalog pridružila se kolektivu umetnika „Libellule“ iz kojeg stoji umetnik Lukaš Kandl.

Godine 2000. u „Caroussel du Louvre“ dobila je prvu nagradu na izložbi SNBA (Nacionalno društvo lepih umetnosti) i postala jedan od njihovih članova.

Kao veliki obožavalac slikara Van Ajka, Memlinga, Van Dajka, Pitera Brojgela Eli Tijunin kroz svoja dela preduzima lično istraživanje njihovih tehnika – podloge, boja, pigmenata – koje omogućavaju procvat njenog sopstvenog izraza.

Inspiraciju Eli Tajunajn potpomažu svi mitovi o osnivanju naše civilizacije povezani sa stvarnošću našeg vremena. Njena četkica putuje kroz mitologiju, filozofiju, hrišćansku ikonografiju, drame i užitke našeg duha i našeg tela.

Njen rad je izuzetan u tehnici, detaljima, boji i temi koja izgleda kao da je nastao kao rezultat dugotrajnog putovanja u jezgro nuklearne elektrane. Boje su postavljene u toliko mnogo slojeva da se gleda u pravo ogledalo obojeno harmonično u jasnim nijansama.

Umetnica pokreće sva čula gledalaca i putuje od naših mozgova do naših srca, izazivajući bizaran osećaj u našim crevima svakim potezom svoje četkice. Nesumnjivo, Elina izazovna pitanja koja se postavljaju o tome šta naše društvo naziva lepotom i šta je prihvatljivo u umetnosti i da umetnik stvara, izazivaju osećanja očaranosti, šoka, uvažavanja, a ponekad i gađenja – prilično uzbudljivu mešavinu koju treba doživeti gledajući umetnosti tokom životnog veka.

Izvrćući naše poimanje stvarnosti naopako, Eli ne namerava da šokira zbog šoka, mnogo je više njen interes da istraži dobro poznat aspekt ljudske psihe da se negativna iskustva pamte življe nego prijatna. Čini se da je to održiv mehanizam samoodbrane, način na koji mozak izbegava potencijalno preteće okolnosti u budućnosti. Izazivati gledaoce i vizuelno probijati granice njihovih komfornih zona rezultira kritikama. Ali Eli je pronašla način da se izbori sa ovom negativnošću: „Sam, u svom ateljeu, slikar ide u bitku. On veruje, voli, ruši, moli i popravlja, drhti i ubija, dok se moli”, rekla je jednom prilikom umetnica.