JASNA OPAVSKI Kuma mitoloških prikaza u magičnom okruženju

Umetnica Jasna Opavski (1974) svoj rad nije ograničila samo na četkice i boje – osim slikanjem, ona se bavi i pisanjem te performansom kojim pokušava da povrati sećanja na mitološka bića koja je inspirišu. Prikazi nagih tela kroz njenu interpretaciju pozivaju posmatračan dijalog i razmenjivanje ličnih fantazija.

Šta vas je opredelilo da se bavite fantastikom?

– Nadovezaću se na legendarni citat Branka Miljkovića: „Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?“ Sloboda je najveća inspiracija, koja često vodi narod u borbi za ideale. U realnosti ti ideali budu iznevereni, ali u svetu fantastike oni ostaju uzvišeni. Možda je mašta jedina moguća potpuna sloboda koju ćemo ikada iskusiti.

Belo platno je polje na kom umetnik ima pravo da suvereno stvara svoj svet. Opredelila sam se za fantastiku jer je, otkad sam prvi put dohvatila olovku, moje crtanje bilo povezano s fantaziranjem. Oblast mašte ne podleže spoljašnjim zahtevima, pošto je to oblast unutrašnje slobode.

Na vašim radovima vidan je uticaj mitologije. Da li postoji neki omiljeni mit za vas i koji?

– Mitologija je više od bajke, jer je to trag nekadašnjih religija, nekadašnjih istina za koje se živelo. Ona je takođe kodirani zapis društvenih okolnosti i istorijskih promena, tako da ima i naučnu vrednost. A ono najprivlačnije kod nje je upravo slikovitost njenih simbola, uzbudljivost i dramatika njenih priča. Identifikovala sam se s mnogim junakinjama grčke mitologije, sa herojima i antiherojima. Zatim sam proširila istraživanje i na mitologije drugih naroda, sa akcentom na Balkanu – pre svega na Vinči. Večna tema su dualizmi muško-žensko, dobro-zlo, duh-telo, život-smrt, a tu je i neobjašnjivi element koji svemu daje viši smisao – vaskrsenje.

Puno mitova volim, ali izdvojiću ovoga puta mit o Demetri i Persefoni na kom su počivale Eleusinske misterije, najveći kult stare Grčke. U te misterije su bili inicirani svi slobodni Grci, uključujući svima nama poznate filozofe, i mnogi znameniti Rimljani kao što je Ciceron, sve dok kult nije ugašen u četvrtom veku od strane hrišćanske crkve. Mit govori o velikoj majci, boginji plodnosti Demetri, čiju je ćerku oteo bog podzemlja. Od majčine tuge je sve prestalo da rađa, pa je na Olimpu doneta odluka da Persefona, provodi dve trećine godine sa majkom na sunčevoj svetlosti, a jednu trećinu pod zemljom sa mužem. To je slika jesenje setve, počivanja semena pod zemljom tokom zime i radosnog bujanja na proleće, koje simbolizuje vaskrsenje. Malo je poznato, da biblijski citat koji je Dostojevski odabrao za moto Braće Karamazovih, u stvari ima svoj nagoveštaj u Demetrinom kultu: „Ako zrno pšenice padnuvši na zemlju ne umre onda jedno ostane, ali ako umre mnogo roda rodi.“ Moglo bi se mnogo o ovome pričati. To je velika tajna žrtve, koja u Hristu ima svoju kulminaciju. Do sada sam više puta slikala mistični odnos majke i ćerke, a sada planiram da započnem novi ciklus slika koji će povezati ovu priču s Ocem i Sinom.

Da li verujete da mitološki arhetipovi istrajavaju kroz vreme i ne gube na svojoj jačini bez obzira na vreme i mesto?

– Upravo tako. Svet se menja, a čovekove potrebe ostaju iste, jer je ljudska priroda deo majke prirode, a ljudski duh potiče od Duha Univerzuma, kako ljudi kažu da bi izbegli zastarelu predstavu Boga kao starca bele brade. Par stotina godina tehnološkog i demokratskog napretka ne može tako brzo da preobrazi milenijume upisane u naš genotip. Žeđ za epskim herojstvom i lirskim idealima današnji čovek gasi filmovima, muzikom i video igricama, a smatram da je umetnost oblast koja može da ponudi i više od iluzije. Umetnička slika može da obuhvati likovnost, atmosferu, priču i simboliku. Zalazeći u sferu duhovnog i metafizičkog, slika dobija vrednost sakralnog ili magijskog predmeta kao putokaza na putu dubljih saznanja.

Na vašim slikama često se pojavljuje motiv Minotaura, šta on za vas predstavlja?

– Minotaur je arhetipski antiheroj, koji u meni izaziva simpatije kao nepravedno satanizovani lik, ali i kao predstavnik celokupne mitologije, neopravdano etiketirane kao zastarele. Ukratko, čovek sa glavom bika, rođen je takav da bi se kaznili njegovi roditelji. Iako nedužan, smatran je sramotom te je zatvoren u Lavirint iz koga nije mogao da izađe. Tu su mu ubacivani politički zatvorenici, kao jelovnik koji nije sam izabrao. Na kraju ga je ubio Tezej uz pomoć Arijadne, koja je inače bila Minotaurova polusestra.

Kolega Peđa Todorović i ja smo napravili kratak scenski performans „Pravda za Minotaura“, koji predstavlja naš vid aktivizma u borbi za opstanak mitskih bića u savremenoj umetnosti. Peđa i ja smo sa još dvoje kolega, Bisenijom Tereščenko i Milošem Filipovićem Fićom, osnovali likovno-filozofsku grupu Misti, koja neguje prisustvo alegorije i personalizovane mitologije u savremenom slikarstvu.

Postoji i likovna atraktivnost Minotaura, sa prenaglašenim ramenim pojasom, vratom i glavom, što njegovu anatomiju čini izuzetno izražajnom pogotovo u pokretu. Uz sve ovo, rogovi bika simbol su meseca, koji ga povezuje i sa ženskim principom. Minotaur je neiscrpna inspiracija.

Vaše stvaralaštvo nije ograničeno samo na slike već uključujete i tekstualni zapis rađanja ideje – da li vam se desilo da strepite da prava poruka neće doći do posmatrača?

– Kada se profesionalno deklarišem, obično kažem – akademski slikar i esejista. Ta kategorija književnog pokušaja –  eseja, nekako je najšira i dopušta mi da iznosim hipoteze sa svečanošću samoproklamovanih istina. Moji eseji nisu poruka slike, niti je slika ilustracija eseja. Esej pišem kad završim sliku, kako bih u mediju reči nastavila istraživanje započeto u mediju vidljivog. Tu donosim neke vrlo smele zaključke o večnim pitanjima, povezujući naslikano sa doživljenim, pročitanim i slućenim. Moji kratki eseji više su filozofski nego književno pretenciozni, a u stvari su sasvim lični. Svaka slika se može doživeti i bez reči. Poštujem samostalni život slike, koji se produžava i pozitivnim i negativnim reakcijama likovne publike. Međutim, najviše toga se ipak dešava izvan koordinata pozitivnog i negativnog. Slikovni materijal je ponuđen mašti posmatrača, koji sa tim može da radi šta god hoće.

Često pominjete uticaj starogrčke mitologije i Jungovog učenja – da li vam vaši snovi utiru puteve ka inspiraciji?

– Postoje snovi dok spavamo, a postoje i oni kada smo budni. Snovi se pretaču stvarajući atmosferu u kojoj je sve moguće i u kojoj nailazimo na ono što smo najmanje očekivali. Karl Gustav Jung je rekao da je simbol uvek širi od svog značenja. Recimo, uzeli smo Minotaura kao simbol životinjskog u čoveku, a onda otkrivamo da taj simbol zahvata i simboliku žrtvene životinje, pa se načinje tema iskupljenja, koja je usko povezana i s hrišćanstvom. Svet simbola je neograničen. Lutamo sa strahopoštovanjem među idejama koje su pokrenule civilizaciju. U snovima ništa nije egzaktno, pa je tako i naše izražavanje slobodno od naučnog procenjivanja.

Da li samom procesu prethodi promišljanje ili puštate da vas inspiracija zavede?

– To je ono važno pitanje o kom se pričalo na akademiji: „Slikaš li iz glave ili iz stomaka“? Ja sam veliki ljubitelj ideja, ali je moje razmišljanje daleko od proračuna. Za mene je rađanje ideje avantura duha, nešto što je i racionalno i emotivno najuzbudljivije. Žudeći za višim smislom nailazim na inspiraciju, vrlo često i u literaturi. Posle toga sledi vizuelno promišljanje – skiciranje, rad sa modelima, kristalisanje kompozicije. U tom procesu započinjem sliku, ali se ona i tokom rada otima i vrlo češto kreće u drugačijem pravcu od početne skice. Kad posle potpisivanja sednem da napišem esej, iznenadim se promenama koje su me dovele na novi duhovo-estetski trag, koji ću nastaviti da pratim na sledećoj slici.

Stiče se utisak da je na vašim radovima jaka sila matrijarhata?

– Žena je u centru pažnje deteta, muškarca, pa i same sebe. Naročito sam impresionirana vinčanskim figurinama, koje predstavljaju stilizovanu ženu-majku, koja je poštovana tokom hiljadu godina neolitske kulture na našem tlu. Jedino iz tog perioda nema arheoloških tragova razaranja, spaljenih kuća, građenja bedema, niti oružja. Moja pretpostavka je da su karakteristike majčinstva, tj. ženskog senzibiliteta i instinka, bile sakralizovane. To su saosećanje, briga, odgovornost, nežnost, toplina, lepota, porodičnost, zaštitnički odnos prema slabima. Možda bi neko ovako opisao i hrišćanske vrednosti.

Verujem u matrijarhat, ali ne kao u vladavinu žena, već kao u doba religioznog poštovanja Majke i svega onoga što taj pojam znači, a postoji u svakoj ženi, imala ona decu ili ne. To je jedan od razloga što je žena moja omiljena umetnička tema.

Kakav je vaš stav prema savremenom feminizmu?

– Zahvalna sam ljudima koji se zalažu za pozitivne društvene promene, usmerene ka omogućavanju ženama da ostvare svoje potencijale. Kao i sve, i feminizam ima dve strane. Mnogim ženama je teško pod novim obavezama koje su se samo dodale na one stare. Mislim da je i dalje srećnija ona žena koja u muškarcu ima zaštitnika, nego ona koja mora da se pozove na zakone. Nije puno žena te sreće, da mogu da budu domaćice a da im ostane vremena i za samorealizaciju. Zato su dobri zakoni i pravna država najsigurnija garancija ženi da će moći da ostvari svoje slobode, pogotovo ako strada upravo od onoga kome je poklonila najveće poverenje. Feministkinje izlaze daleko izvan zone komfora boreći se za društvenu svest o nesigurnosti položaja žene. Poštujem borbu koja se odvija na političkom planu, dok lično ovoj žene pristupam iz duhovnog ugla.

Na vašim slikama ljudi plešu, životinje se izvijaju, boje pevaju – šta zapravo ta cirkulacija energije predstavlja?

– Uživam u pokretu. Možda sam morala da napustim nade da ću ikada ponovo moći da napravim špagu ili salto, ali na platnu mogu da se bavim čak i letenjem. Volim dijagonale i spirale, više od mirnih horizontala i vertikala. Tu mogu da budem koreograf koji svojim plesačima zadaje nemoguće, a njima to sve ipak uspeva. Uvek su me uzbuđivale barokne kompozicije sa većim brojem figura pune pokreta. Za mene je pokret simbol slobode. Zar se pokretom ne naziva i svako udruživanje ljudi koji se bore za slobodu?

Stvaranje implicira ogoljavanje sebe – kako vama to polazi za rukom?

– Odlično pitanje. Jedan kolega mi je čak skrenuo pažnju da hodam po ivici noža, povodom performansa „Pravda za Minotaura“. Moje ogoljavanje je uvek puno rizika, jer se bavim temama koje zadiru u versko područje. Tako su neki u Minotauru pokušali da prepoznaju đavola, što je neosnovano, uključujući i samu neutemeljenu pretpostavku da đavo ima rogove. Zatim, mitološke teme se često etiketiraju kao anahrone i nesvojstvene savremenoj umetnosti. Tako sam i izazvana da stanem u odbranu Minotaura. Ponekad je problem i slikanje akta, zbog čega su me i društvene mreže par puta upozorile na neprimerenost sadržaja. Algoritam reaguje na formu, ne na značenje. Ovo su samo neki od primera zbog čega je vaše pitanje jako značajno. Postoji rizik da se dobije negativna kritika, ali zauzela sam stav da su sve kritike dobrodošle. Kritika u meni pokreće preispitivanje i otvara mogućnost iskoraka.

Ta napetost između potrebe za ogoljavanjem i potrebe za pokrivanjem sebe stalno je prisutna na mojim slikama. Možda je jedna od najvećih ljudskih radosti – otkriti sebe drugome. Kao što kaže Ničeov Zaratustra: „Veliko svetilo nebesko! U čemu bi bila tvoja sreća, da nemaš onih kojima sijaš!“