KARL VIRSUM Šaman vrištećih boja i pulsirajućih obrazaca

Karl Virsum (1939-2021), umetnik čije su strastvene, ponekad robotizovane figure intrigirale javnost otkad su se pojavile, umro je 6. maja prošle godine u Čikagu. Imao je 81 godinu.

S naslovima slika poput su „Lana Tarner sa sopstvenim obrvama pre Šraftovih“ i „Neko donje rublje preko duge“, Virsumova umetnost bila je evidentno prožeta humorom s notom slatkastog cinizm. Ali sam umetnik je bio tih i suzdržan, poznat po spartanskom načinu života. Još sedamdesetih godina prošlog veka uveo je makrobiotičku ishranu u svoj život i trčao je skoro svakog dana do svoje 75. godine.

Karl Virsum počeo je da crta sa četiri godine, dok je bio u bolnici mesec dana, oporavljajući se od potresa mozga. Kada je imao šest, roditelji su ga upisali na časove likovne kulture, koje je pohađao tri godine.

Njegova težnja ka samodovoljnosti je možda proistekla iz smrti njegovih roditelja kada je imao devet godina. Oni su stradali u saobraćajnoj nezgod́i iz koje je on, na sreću, prošao bez povreda. Rano je razvio osećaj nezavisnosti i činilo se da je odlučan da izvuče što više iz svega što mu se činilo privlačnim.

Nakon što su mu majak i otac umrli, živeo je s njihovim najboljim prijateljima. Kao adolescent posećivao je buvljak u Ulici Maksvel, gde je išao da kupuje, ali i da sluša bluz i R&B muzičare koji su često svirali na obližnjim praznim tezgama. Muzika mu je ostala doživotna inspiracija. Može se reći da ritmični obrasci i vrišteće boje njegovih figura prave sopstvenu buku.

Virsum je pripadao generaciji umetnika smeštenih u Čikagu i severnoj Kaliforniji koji su se izjašnjavali protiv struje apstraktnog ekspresionizma i minimalizma šezdesetih. Umesto toga, izmislili su novu vrstu figuracije koja je održavala živ dijalog s modernizmom, pop kulturom i samim gledaocem.

Ono što je Virsuma izdvajalo od njegovih savremenika počivalo je na izuzetno originalnoj sintezi više izvora – drevnih i modernih, Istoka i Zapada – te njegovoj fuziji organskih i geometrijskih oblika. Njegove figure gotovo neizbežno kombinuju kinetičku bujnost s pomalo zlokobnim prizvukom. Lica s njegovih slika poput maski cere se i prave grimase.

Često je navodio u intervjuima da su na njegov radu uticale umetnost Mezoamerike i Nove Gvineje, srednjovekovni prikazi Madone i japanske grafike na drvetu, kao i igračke, marionete i posebno stripovi, ali i radovi Pikasa, Klea te Žana Dibifea.

Ušao je u prvu postavu čikaške umetničke šestočlane grupe u kojoj su, sem njega, bili: Džim Falkoner, Art Grin, Džim Nat, Gledis Nilson i Suelen Roka. Virsum je pre njih diplomirao na Institutu za umetnost u Čikagu, a oni su ga smatrali zrelijim, ne shvatajući da deli njihov subverzivni duh.

Sam umetnik je nehotice smislio ime grupe, pitajući „Hairy Who?“ kada je neko naglas rekao ime Harija Burasa, poznatog umetničkog kritičara čikaške radio-stanice VFMT.

Tokom naredne četiri godine, ova grupa je priredila još tri vrlo propraćene izložbe i po jednu u Njujorku, Vašingtonu i San Francisku.

Virsum je više voleo crtana, ne baš čovekolika bića, koja su često ličila na akcione figure ili vanzemaljce. Njegove rane slike i crteži imali su tendenciju da definišu ove figure u nazubljenim ili talasastim linijama koje su im davale maničnu, električnu energiju. Kasnije je zagladio njihove ivice i uklopio ih u oblike neonske boje.

U intervjuu 2015. za umetnički časopis Hiperallergic, nazvao je apstraktni ekspresionizam „školom aktivnog slikanja“.

„Bio sam zainteresovan za preciznost“, rekao je. Ali sa svojom krutom frontalnošću, prenaglašenošću, jarkim bojama i stilizacijom, njegove figure su imale snažan element apstrakcije.

Nakon što je 1961. diplomirao na Umetničkom institutu, Virsum je proveo pet meseci u Meksiku, putujući s umetnikom Edom Paškeom, kolegom iz razreda, zaranjajući u mezoameričku umetnost i savremene relikvije, tekstil i folklor. Inspiraciju je pronašao u toku posete Nju Orleansu u vreme karnevala Mardi Gras.

U aprilu 1968. oženio se Lori Gan, koja je pod njegovim mentorstvom postala umetnica. Ubrzo par odlazi u Evropu na četiri meseca. Jedna od najvažnijih tačaka putovanja bila je poseta Dibifeu i njegovoj kolekciji art bruta u Parizu. Virsum je već bio svestan ovog fenomena, pošto je bio među prvima iz grupe Hairy Who? koji je video i nabavio crteže fantastičnih pejzaža samoukog crnog umetnika Džozefa Joakuma. I ne samo to – u Etnografskom muzeju u Roterdamu Virsum je bio opčinjen zamršeno aplikovanim tekstilom Kuna Indijanaca iz Centralne Amerike.

Po povratku u Čikago Virsum odmah primenjuje jarke boje i šare Kuna Indijanaca po imenu mola na slici „Screamin’ Jay Hawkins” (1968), jednom od nekoliko moćnih radova koje je napravio o muzičarima. Nju je 1970. kupio Umetnički institut iz Čikaga, a iste godine sam Hokins ju je stavio na omot svog albuma „Because Is in Your Mind“.

Slika prikazuje Džeja Hokinsa, jednog od najekscentričnijih izvođača u istoriji rokenrola, kako vrišti. Predviđajući kasniju teatralnost Alisa Kupera i Dejvida Bouvija, Hokins se pojavljuje kao visoki sveštenik vudu roka sa svojim razrađenim kostimima i sablasnim predstavama. Frenetične linije, električne boje i preuveličane emocije na ovoj slici demonstriraju Virsumov dugogodišnji interes za aktiviranje apstraktnih osnova njegovog figurativnog rada.

On nastavlja da razvija svoj prepoznatljiv stil – kojim kombinuje grafički senzibilitet – žive, čiste boje, podebljane obrise i pojednostavljene figure nalik crtanim filmovima – sa čudnim smislom za humor. Inspirisane uglavnom figurama iz stripova i popularnim ikonama, Virsumove visokoenergetske slike uglavnom imaju centralnu, izuzetno stilizovanu figuru.

Nažalost, tokom svog života nikada nije dobio veliku muzejsku retrospektivu koju je njegova umetnost zaslužila. Ali, toga je i sam umetnik bio svestan, što je i potvrdio rečima: „Moj modus razmišljanja je umetniku u stanu bez tople vode, jer bi priznanje moglo da stigne tek onda ako ste pod zemljom“.