OTO RAP Vizionar ispred svog vremena

Iako njegovo umetničko delo uključuje smele slike kombinovane s elementima poput snova, ponekad košmarnih, čini se da su namerno povezani zajedno kako bi preneli jedinstveno značenje. Njegov rad, koji je nastao tokom nekoliko decenija, uključuje slike, ali i digitalnu umetnost, istraživanje je zagonetnog alter ega koji je stvorio za sebe kao tradicionalni umetnik.

Kada ste znali da ćete biti umetnik?

– Verovatno veoma rano u mom životu. Kao dete provodio sam mnogo vremena sa svojim dedom koji me je vodio u galerije i muzeje. Kad god sam bio kod njega, on je uvek imao za mene spremne hrpe papira i naoštrene olovke za crtanje. Jedva da sam imao igračke – crtanje je bilo kojim sam se preneo u svet fantazije. Kasnije u školi sam popravljao ocene ilustrovanjem domaćeg zadatka.

Rekli ste za sebe da ste počeli kao samouki stvaralac. Šta vam je od znanja obezbedilo školovanje u Kanadi?

– Uvek sam bio dobar sa crtanjem. U početku sam imao problema sa slikanjem, nisam postigao iste prefinjene detalje kao crtežom. Međutim, istražujući metode majstora, kako su mi predlagali članovi Bečke škole, počeo sam da usavršavam svoje slikarsko umeće. Već sam bio etablirani umetnik i izlagao pre nego što sam ušao na odsek umetnosti Univerziteta Letbridž u Kanadi. U početku sam želeo samo da posećujem časove grafiku, ali su me ubedili da pohađam sve predmete. Moja slikarska tehnika tada je bila dobra, ali sam napredovao na časovima crtanja figura. Imao sam tamo veoma zahtevnog profesora i zabušavanje je bilo nemoguće. Izvan formalne strukture časa, od nas se zahtevalo da uvek nosimo materijal za crtanje sa sobom gde god da idemo i crtamo kad god je to moguće. Dobar deo našeg ocenjivanja bio je zasnovan na onome što smo doneli na čas sa naših izleta.

Da li ste u toku svog umetničkog sazrevanja imali uzore i koje?

– Kao što sam ranije pomenuo, moj deda me je vodio u galerije i muzeje. Jedna od njih bila je na Akademiji umetnosti u Beču, gde su u to vreme potonji članovi Bečke škole bili studenti. Gledao sam učenike u muzeju kako kopiraju stare majstore, a zavirivao u učionice. Moj rani uzor bio je Ernst Fuhs. Jednom drugom članu, starijem Rudolfu Hausneru, veoma sam se divio, a mnogo kasnije, 1980. godine, dok sam još bio student na Univerzitetu Letbridž, posetio sam ga u Beču radi svog istraživanja za rad iz istorije umetnosti koji sam napisao o Bečkoj školi. Vredi pomenuti Volfganga Hutera i Arika Brauera zbog njihove mašte i naravno slikarskih veština.

Rani uticaj bio je, kao i na mnoge nadrealiste, Salvador Dali. Kasnije sam se divio i počeo da oponašam fini rad Maksa Ernsta, njegov period dekalkomanije, tehniku koju sam pokušao da ponovo kreiram akrilima.

Sećate li ste kome ste prodali svoju prvu sliku? 

– U to vreme sam živeo u Stokholmu u Švedskoj. Bio je to samo minijatura broda tokom zalaska sunca – nešto što sam uradio dok sam zajedno s holandskim kolegom slikao na ulicama Gamla Stana, starog dela Stokholma. Dok sam nakratko otišao, on prodao je tu moju minijaturu, Godinama kasnije, taj moj prvi rad  prodat je u Kanadi preko galerije sa kojom sam radio, ali za veći deo svog opusa uglavnom ne znam gde su ti komadi otišli.

Kako dolazite do inspiracije za svoje slike?

– Kada crtam, stvaram svet mašte koji se razvija mimo mene. Postoje trenuci kada slikam u nekom magnovenju, a nekad mi na pamet padaju ideje dok sanjarim. Ali češće počnem samo sa praznim platnom bez ikakve unapred zamišljene ideje ili plana. S tim u vezi, tehnika dekalkomanije, preuzeta od Maksa Ernsta, dobar je početak od kojeg dalje razvijam svoje slikanje, gledajući kakve fantastične slike mogu pronaći u tim nasumično kreiranim oblicima.

Da li, dok stvarate, neka priča prethodi slici, ili u toku rada razvijate kontekst u kojima obitavaju vaši junaci?

– U većini slučajeva, ovo drugo. Crtež ili slika je kao putovanje u nepoznato. Ali ima i trenutaka kada sam inspirisan pričom koju sam pročitao, poput one koju je ispričala bivša Pikasova ljubavnica, otkrivši neke neobične uvide iz njegovog privatnog života. Ili mnoge knjige iz oblasti fantastike i naučne fantastike, koje su me inspirisale i vodile. Ali nikada, kao mnogi drugi, ne bih samo bukvalno ilustrovao ono što je opisano. Dobar primer bi bio Lavkraftov Ktulu – način na koji sam ga nacrtao ne nalazi se nigde drugde.

Kako biste opistali svoj stil?

– Naginjem veoma snažno definiciji Bečke škole, koja je postnadrealistički pokret. Za razliku od Bretonove definicije potpunog automatizma, ja bih se povukao korak nazad i procenio šta sam uradio i napravio svesna prilagođavanja. To bi se najbolje moglo opisati prateći apolonsko-dionizijsku filozofiju (kao kod Ničea), ravnotežu između zanosa i razuma, haosa i reda.

Šta je Bogomilov univerzum?

– Bogomilov univerzum je počeo ranih osamdesetih kao esej za samostalnu izložbu, gde sam pokušao da objasnim svoj stil slikanja dekalkomanije, ali i vrludanje misli koje su me vodile dokd sam radio svoje crteže. Jedna od mojih prvih slika u tom stilu nazvana je „Bogomilski povrtnjak“ nakon što sam pročitao knjigu o bogumilstvu, slovenskoj gnostičkoj sekti. Dualističko verovanje njihovih duhovnih učenja rezoniralo je sa mojom filozofijom ravnoteže između dve suprotnosti.

Opet, kao i u svim mojim radovima, nije bilo pokušaja doslovnog tumačenja. Naslov se sam nagovestio takođe po slici Maksa Ernsta, nazvanoj „Baštenska klopka za avione“. Pošto je posle te usledilo još mnogo ovakvih slika, Bogomila sam koristio u mnogim naslovima,  kao i danas. Vidim Bogomila kao svoj alter ego, koji istražuje moj unutrašnji univerzum.

Da li pripremate nešto novo?

– Trenutno oživljavam jedan ranije izgubljeni crtež, koji pokušavam da napravim u velikom formatu. On će se, kao i originalni a izgubljeni, zvati „Ponovno okupljanje porodice“. Ali ova verzija će biti drugačija, takođe zasnovana na kratkoj priči koju sam jednom ilustrovao za jedan opskurni časopis kasnih sedamdesetih. Jedan od retkih komada koji je na neki način pratio narativ. Priča o ženi koja veruje da umire, jer je okupljanje velike porodice sazvano i fokusirano na nju mimo uobičajenog. Naravno, za razliku od linearnog narativa priče, moj rad se vidi holistički, poput mnogih mojih crteža u koje možete ući u bilo kom trenutku i vijugati okolo kao da pratite Mebijusovu traku.

Recite nam nešto o VISIONARY ART NETWORK, čiji ste osnivač?

– Godine 2009.  dogodila se prevara koja je namamila umetnike našeg žanra da se pridruže organizaciji i veb stranici koja je obećavala slavu, bogatstvo i izložbe umetnicima širom sveta. Ispostavilo se da je to bila prevara – umetnici su bili podstaknuti da plate članstvo, a zatim i oznaku tipa majstor itd. Prevara se razvijala tako što su podmetali umetnička dela istaknutih umetnika naše zajednice pretvarajući se da je reč o članovima, koristeći ih kao mamac. To se dogodilo na nekoliko različitih društvenih mreža, posebno na Fejsbuku. Kako se ispostavilo, mnoga obećanja bila su totalna laž. Neki od nas su se borili protiv ovoga, a ja sam odlučio da finansiram privatnu mrežu gde bi pozvani umetnici mogli da se pridruže i ne plaćaju ništa za to. Ovo je, međutim, bilo privatno i nije bilo dostupno javnosti. Kasnije, pokrenuo sam javnu veb stranicu da prikažem najbolje radove svakog umetnika, kao i spin-off sajt na kome su predstavljena pojedinačna umetnička dela koja se zatim povezuju na odgovarajuću stranicu tog umetnika u Visionary Art Gallery. Ove stranice umetnika bi takođe povezivale sa ličnim veb stranicama umetnika i njihovim profilima na društvenim mrežama.

Zašto je bitno da se umetnici umreže i razmenjuju svoje ideje?

– Umetnici su pre svega individualci, ali je važno da se umreže i inspirišu jedni druge. Nikada ne prestajemo da učimo, a umrežavanjem upijamo najbolje što grupa može da ponudi. Učimo od majstora iz prošlosti, ali i učimo jedni od drugih. Sećam se da su najinformativnije sesije na Univerzitetu bile grupne diskusije i kritike koje su proširivale naše horizonte.

Bili ste jedan od učesika Prvog Bijenala fantastike u Srbiji, kakvi su vam utisci i kako nameravate da produbite tu saradnju?

– To nije bilo moje prvo izlaganje, izlagao sam nekoliko puta, a i ranije sam učestvovao na umetničkoj koloniji u Srbiji. Ono što sam do sada video veoma je impresivno. Nekoliko umetnika su mi prijatelji, a neke poznajem lično skoro 10 godina. Što se tiče saradnje, bio bih oduševljen i ponosan da ponovo sarađujem sa vama u budućnosti.

Kako vam se dopao Beograd i koji vam je najjači utisak u vezi s njim?

– Nažalost, okolnosti su me sprečile da putujem u ova neobična vremena pandemije, ali sam, kao što je već pomenuto, ranije sam bio u Srbiji, te izlagao u Beogradu. Najviše vremena sam provodio u Novom Sadu sa tamošnjim prijateljima. Impresioniran sam srpskom kulturom i bogatom istorijom. Svakako ću ponovo doći – nedostaju mi moji prijatelji i interakcije s tako talentovanim umetnicima. Tradicionalne veštine u kombinaciji sa bogatom istorijom i maštom posebno su jake među umetnicima u istočnoj Evropi.